Lek za Parkinsona izaziva opsesiju?

Lekovi za Parkinsonovu bolest mogu dovesti do opsesivno-kompulsivnog ponašanja kao sporednog efekta. Neki naučnici smatraju da su pronašli rešenje.

Kad je Niki Bodejns iz Nju Džerzija saznala da ima Parkisnonovu bolest, jedna od retkih pozitivnih strana njenog stanja bila je eksplozija kreativnosti. Za 18 meseci naslikala je 2.000 slika. Kao i kod mnogih drugih obolelih od ove bolesti, opsesivno ponašanje je kontraindikacija lekova koje je uizimala.

Ali dok je Niki svoju opsesivnost izražavala kreativno, ima drugih primera pacijenata koji razvijaju problematičnije ponašanje, poput kockanja ili zavisnosti od seksa. Tako dođu u bezizlaznu situaciju: njihovo kompulsivno ponašanje izazvano je lekovima koje ne smeju da ostave jer bez njih ne bi mogli fizički da funkcionišu.

Parkinsonova bolest je degenerativno stanje koje nastaje kad nervne ćelije u mozgu odumru, što dovodi do gubitka dopamina; kao posledica toga osobe imaju otežane pokrete i koordinaciju. Iako uzrok bolesti nije poznat, smatra se da genetski i životni faktori – poput izloženosti pesticidima i herbicidima – mogu da igraju određenu ulogu, ali to nije dokazano.

Bolest je neizlečiva, a cilj terapije je da olakša simptome.

Dve vrste leka u opticaju pokušavaju da nadomeste dopamin koji nedostaje; „levodopa“ ga nadomešćuje veštačkim putem, a „dopaminski agonist“ igra njegovu ulogu stimulišući nervne ćelije.

Najbolji rezultati se često postižu kombinacijom oba leka. Impulsivno i kompulsivno ponašanje je poznati prateći efekat u oba slučaja, ali učestaliji kod dopaminskog agonista. Oko 17% pacijenata doživi promenu u ponašanju. To mogu biti samo pojačane manifestacije postojećih sklonosti, ali čak i bezazlene opsesije mogu postati opterećenje.

„Značajna manjina onih koji uzimaju dopamin ima problem sa kompulsivnim ponašanjem“, kaže Dejga Hejsters, načelnica obrazovnog odeljenja za Parkinsonovu bolest u Velikoj Britaniji. „Svaki pojedinac reaguje drugačije, ali je veoma važno da bude u stalnom kontaktu sa svojim specijalistom“.

Liz Volstenholm iz Zapadnog Jorka je, recimo, postala kupoholičarka. Budući da su promene u njenim kupovnim navikama bile suptilne, ona nije sigurna kad je sve postalo opsesija, a tek posle nekioliko godina je shvatila da ima problem. Naterala je supruga da kupe stan na Tenerifama, a onda i novu kuću u Engleskoj.

Neki naučnici misle da ima rešenja za ove probleme.

Istraživanje na Institutu za Psihijatriju na Kraljevskom koledžu u Londonu nagoveštava da kombinacija kognitivno-bihevioralne terapije (CBT) koja pomaže u modifikovanju misaonih obrazaca, angažovanja medicinskog radnika zaduženog za praćenje svake promene u ponašanju i tradicionalno psihijatrijsko lečenje, recimo uzimanje antidepresiva, može da dovede do poboljšanja.

„Niko nije ranije probao CBT na ovakvim slučajevima a naši eksperimenti u ovoj oblasti su se pokazali kao naročito delotvorni“, kazao je prof. Entoni Dejvid koji je vodio istraživanje. „Uveli smo antidepresive jer neraspoloženje može da bude okidač za ovakva ponašanja. Rezultati su obećavajući.

Nema čudotvornog leka, pacijenti će i dalje morati da piju lekove za Parkinsa, ali pokazalo se da, jednom kada su mogli da imaju kontrolu nad svojim ponašanjem, oni su lakše podnosili i simptome bolesti“.