Ko ti dade tviter?
Piše: Dr Borislav Miljanović, Represent System
Kao najviše zakonodavno telo ove države, Skupština Srbije, nas možda nije navikla na brizinu i ekspeditivnost u donošenju propisa koji bi u ekonomskom i svakom drugom polju društvenog života doprineli bržem usaglašavanju sa evropskim i svetskim zakonodavnim okvirima, ali nam je nedavno demonstrirala sposobnost praćenja svetskih trendova kada je reč o korišćenju društvenih mreža i moderne tehnologije. Vest o prekidu rasprave o budžetu sa 2013. godinu zbog tvita ministra Mlađana Dinkića, naravno, kada bi bilo moguće izmestiti je iz dramatične ozbiljnosti ekonomske situacije u Srbiji, može lako da se zamisli kao jedan od onih zabavnih incidenata iz političkog života koje nalazimo na raznim svetskim portalima i medijima. I baš zato, čini mi se da je teško naći nekoga ko je zadovoljniji navalom političara i drugih predstavnika javnog života na Tviter i Fejsbuk, od samih medija koji će retko kad dobiti bolju priliku za neposredniju komunikaciju sa javnim ličnostima od ove.
Društvene mreže su već uveliko konstanta moderne komunikacije i svima je očigledno da upravo ta neposrednost ima raznolike posledice po utisak koji želimo da ostavimo na one sa kojima komuniciramo, ili na efekat u javnosti koji na taj način nameravamo da postignemo. Tačnije, trebalo bi da je svima očigledno koliko je tanka linija razgraničenja privatne i javne komunikacije na ovim medijima, pogotovo ako ste javna ličnost, iako mnogi primeri govore suprotno. Činjenica da je Vuk Jeremić na Tviteru zastupljen i preko zvaničnog naloga koji postuje obaveštenja o njegovim političkim aktivnostima držeći se strogih normi poslovne komunikacije, nekako ne uspeva da, po medijskoj pažnji, konkuriše njegovom, takozvanom, privatnom nalogu sa koga dobijamo mnogo raznovrsnije informacije, od komentara na aktuelna politička dešavanja, preko izliva navijačkih strasti, do preporuka za frizerske salone u Njujorku.
Nije ovo specijalitet domaćih političara jer, kao što sam pomenuo na početku, to je bar jedna oblast javnog života u kojoj ne kaskamo za svetom. I nisu samo političari namerno ili slučajno dospeli u naslovne stranice preko svojih naloga na društvenim mrežama. Donald Tramp, na primer, očigledno uživa u reputaciji ozloglašenog tviteraša koju je zaslužio oštrim komentarima na račun ponovnog izbora američkog predsednika, pokušaja da od Obame dobije javnu objavu ličnih dokumenata u zamenu za doniranje 5 miliona dolara u dobrotvorne svrhe, i uopšte, svega što mu jeste ili nije po volji. Rupert Merdok, sa druge strane, kao veliki medijski magnat koji dobro poznaje sferu javne komunikacije, ipak je nedavno bio primoran da se izvinjava zbog nezgodno sročenog komentara o izveštavanju o izraelsko-palestinskom sukobu.
I onda ne možete da se ne zapitate, da li je moguće da se ljudima, koji su inače dobro upoznati sa modernom medijskom industrijom, slučajno dešavaju ovakvi ispadi? Naravno da ne, svi su oni svesni svog položaja, svog posla i podrazumevane pažnje javnosti koja im zbog toga sleduje. Ključ je, međutim, u tome što im položaj i profesija otežavaju da razgraniče iskustvo koje su stekli ponavljanjem nekih praksi, od znanja i stručnosti u, u ovom slučaju, oblasti komunikacija. I zato moram da priznam da mi je, iz ugla komunikacijskog stučnjaka, ponekad i drago kada se jedan Rupert Merdok ili Donald Tramp, sa armijom zaposlenih PR profesionalaca koji pažljivo oblikuju svako slovo saopštenja za javnost namenjenog nekoj od njihovih brojnih kompanija, opeku na pomisao da se ista kompetentnost može lako imitirati u neposrednoj komunikaciji preko društvenih mreža. Ironija je, pritom, veća kada se uzme u obzir da su upravo društvene mreže uzrokovale temeljno preispitivanje komunikacijskih koncepata dok se gotovo svakodnevno menjaju pravila igre, postavljaju novi izazovi i traže inovativniji odgovori PR struke. Otvoriti nalog i ovladati interfejsom ne znači i umeti koristiti društvene mreže, a onaj ko to ne razume, shvatiće kada društvene mreže iskoriste njega.
