Nove elektrane i poskupljenje struje čuvaju EPS
Ako ne krenemo u izgradnju novih elektrana postaćemo veliki uvoznici skupe struje. Takođe, struja mora poskupeti kako bi Elektroprivreda Srbije, koja grca u dugovima, počela da "diše".
Elektroprivreda Srbije (EPS) je pala na niske grane, kaže za Politiku sekretar Udruženja za energetiku i energetsko rudarstvo Privredne komore Srbije (PKS) Slobodan Petrović.
I pored toga što grca u gubicima i visokim nenaplaćenim potraživanjima, EPS još može da bude dobar i pouzdan poslodavac domaće privrede. Treba, uverava Petrović, na svaki način pomoći Elektroprivredi da stane na svoje noge, jer će tek tada moći da pokrene druge.
Cena električne energije kod nas je višestruko niža u odnosu na zemlje evropske zajednice, a gotovo dvostruko manja prema zemljama bivše jugoslovenske federacije i to je veliko ekonomsko ograničenje za EPS. Prema njegovim rečima, niko ne diže glas što je benzin skup, jedino struja, a najplemenitiji je energent, nema paritet sa ostalima.
Ipak kada cena električne energije poraste za dva do tri evrocenta po kilovat-satu, EPS će moći da ispunjava svoje obaveze i lakše će, kako se kaže, da počne da „diše”. Tada će moći da otpočne da razmišlja i o svom intenzivnijem razvoju.
Ako se uskoro u tom smeru ništa ne promeni lako nam se, kaže Petrović, može dogoditi da postanemo veliki uvoznici skupe struje. Studije kažu da će do kraja 2015. Srbiji nedostajati oko 1.500 megavata, a za izgradnju tolikih blokova potrebne su milijarde evra i bar šest-sedam godina, tvrdi Petrović.
Takođe, smatra Petrović, ako se veoma brzo ne nađu investitori za Kolubaru B i TENT B3,Srbija će tek s realizacijom Južnog toka moći da planira izgradnju nekoliko gasnih elektrana. Sve dotle može da se „krpi“ obnovljivim energetskim izvorima.
Srbija na energetskom bilansu sada ima oko 21 odsto obnovljivih izvora električne energije, a prema potpisanom ugovoru sa Energetskom zajednicom jugoistočne Evrope taj procenat do kraja 2020.godine treba da bude izgrađeno preko 1.000 MW instalisane snage.
Kako ističe Petrović, sve bi bilo lakše da smo u privatizaciji uspeli da sačuvamo bar nekoliko ključnih firmi koje su nosile nekadašnju elektrifikaciju bivše SFRJ.
Domaće firme, pogotovo iz elektromašinogradnje, uvek su bile tu kada je bilo najteže, i zemlji i EPS-u. Od godišnjih remonta do kapitalnih investicija. Stranci su, kaže, uglavnom isporučivali uređaje i opremu, a naše firme bile uspešni partneri u projektovanju, montaži…
Dok su „Termoelektro” i pravni subjekti proizišli iz sistema „Goša” danas stabilna i uspešna preduzeća, koja aktivno učestvuju u privrednom životu Srbije, „Minel“ kao jedna od najvećih i najznačajnijih elektroenergetskih kompanija na prostoru stare Jugoslavije, a poznat po svojim proizvodima širom sveta, gotovo da ne postoji.
Kupio ga je ruski „biznismen” našeg porekla i još uvek aktivni opozicioni političar, posle čijeg gazdovanja su mnoga preduzeća su u stečaju. Nismo imali dovoljno sluha da očuvamo bar značajnije delove „Minela”, kao što su Hrvati umeli da sačuvaju „Končara”, zaključio je Petrović.
