Uvozni lobi uništava prehrambenu industriju
Osim onoga što nema, Srbija uvozi čak i onu robu i proizvode, pre svega prehrambene, po kojima je nadaleko poznata, a za taj "fenomen" ekonomisti, bez dileme, krive uvozni lobi. Obim proizvodnje četiri puta manji od potrebnog.
Osim onoga što zaista ne može da nabavi na našem tržištu, poput nafte, gasa, elektronike, raznih sirovina za hemijsku, prehrambenu, građevinsku industriju, Srbija uvozi i mnogo toga čega imamo na pretek, na tone paprike, paradajza, boranije, kupusa, pa čak i šljiva i jabuka.
Ukupna vrednost robne razmene srpske privrede sa svetom u 2013. iznosila je oko 35 milijardi dolara, od čega 20,5 milijardi dolara čini uvozna roba, a 14,6 milijardi dolara je vrednost srpskog izvoza.
Prema podacima Privredne komore Srbije, tokom prošle godine Srbija je uvezla za 1,8 milijardi dolara auto-delova, sirove nafte za 1,3 milijarde dolara, gasa u vrednosti od 789 miliona dolara, kafe za 81 milion dolara, banana u vrednosti od 48 miliona…
Ali, u tom periodu Srbija je uvezla i značajne količine zamrznutog mesa, za koje je izdvojila 32 miliona dolara, pored toga devize smo davali i za crni luk, šaragrepu, beli luk, pasulj…
Konkurencija poljoprivrednih proizvoda iz Kine, Kazahstana i nekih drugih zemalja sada je, nažalost, do te mere razvijena i toliko je povećan uvoz tih proizvoda, da naši seljaci praktično nemaju šanse, kaže za Novosti ekonomista Ljubodrag Savić.
Cene tih proizvoda su niže od domaćih, ali bih rekao da je i njihov kvalitet daleko slabiji i ponekad čak opasan po zdravlje. Kada je reč o agraru, naša zemlja je ranije bila poznata po izuzetno kvalitetnoj hrani, koju je Evropa tražila.
Nema dileme da je uvozni lobi tu privrednu granu, odnosno srpsku prehrambenu industriju uništio, naglašava Savić. Preživele su samo ratarske kulture koje se gaje na velikim površinama, kao što su pšenica, kukuruz, soja, suncokret, jer je došlo do privatizacije određenih kombinata.
Stručnjaci upozoravaju da je Srbija postala sirovinski zavisna zemlja od uvoza. Naš problem je, kažu, što imamo četiri puta manji obim proizvodnje od potrebnog, koji je u znatnoj meri opao tokom privatizacija u poslednje dve decenije.
Inače, najviše se ubedljivo uvoze sirovine i energenti, koji čine tri četvrtine uvoza, dok ostatak uvoza čini roba široke potrošnje. Takvom stanju, između ostalog doprinosi i nedostatak subvencija i poreskih olakšica domaćim proizvođačima.
Dakle, nije sporno što recimo uvozimo hranu, ali pitanje je koliko je sve to rezultat nedovoljne podrške države agrarnom sektoru, izostanka povoljnog kreditiranja da bi se pomoglo domaćim proizvođačima i omogućilo da budu konkurentni na tržištu.
Da bi se popravila robna struktura potrebno je obezbediti kontinuirani priliv novih investicija. U tom slučaju mogli bi da ožive i neki značajni proizvodni kapaciteti, a da bi se to dogodilo potrebni su bolji poslovni ambijent, efikasnija državna uprava, jasne procedure i smanjenje poreskih nameta.
Pored Fiata, NIS, Srbijagasa, Impola, Siemensa, Železare Smederevo, Valjaonice bakra Sevojno, najvećih srpskih uvoznika energenata i sirovina, u delu prehrambeno-poljoprivrednog uvoza, prvih pet mesta drži Delhaize, Philip Morris, Coca-Cola, Grand prom i Swisslion.
