INTERVJU Ivana Zarić: Jutro je najlepše u Parizu, a noć u Njujorku
Voditelj Ivana Zarić je, kroz višegodišnje TV iskustvo, upoznala mnogo različitih ljudi, sagovornika i kolega, što joj je pomoglo da dodatno razvija svoju radoznalost, energičnost i profesionalizam. U današnje vreme, veruje u lepotu mikrosveta, jer smatra da su društvo i kultura na totalnoj margini, srećna je i zadovoljna jer zna da je sve postigla sama svojim trudom, a intervju koji joj je ostao u najlepšem sećanju – uradila je sa Robinom Williamsom na italijanskom ostrvu Komo.
Kažu da ’istoriju pišu pobednici’. Ko, po vašem mišljenju, piše sadašnjost i budućnost društva, kulture i medija kojima smo okruženi?
Ivana: Sadašnjost, nažalost, pišu neki koji nas ne čine srećnima. Ja ne vidim da su ljudi oko mene srećni, kao što nisam ni ja. Sreću nalazimo svako u svojoj mikroklimi, porodici, prijateljima, a veoma retko u društvenom i kulturnom životu. Kultura je na totalnoj margini, bitna samo maloj grupi ljudi koji ne misle da je populistička zabava jedino što je potrebno da zadovolji čovekove duhovne potrebe. Mediji su takođe u sve goroj situaciji. Ponuda jednoobrazna, podilazi se ukusu publike, umesto da se on malo unapređuje,’brusi’.
Verujete li u ’srećne okolnosti’ ili je istrajan i pozitivan duh presudan za osećaj zadovoljstva u životu?
Ivana: Srećne okolnosti postoje, ali su povremene, zato se tako i zovu. Ne treba se nikada oslanjati na njih. Istrajnost i pozitiva jesu jako važne, važno je ne odustajati od svojih ideja, ne ’leteti kako vetar dune’. To je za ljude bez karaktera. To donosi kratko zadovoljenje, a posle verovatno i kajanje što nismo izabrali neki temeljniji put. Ja glasam za ’tiha voda breg roni’ princip. Veliko zadovoljstvo u životu je znati da si sve što imaš napravio sam, da se nisi ’šlepao’ ni uz koga, da nikome ništa ne duguješ.
Koje porodične vrednosti su vam najviše pomogle u odnosu sa ljudima i građenju stabilnog životnog puta?
Ivana: I u privatnom životu i van njega imam isti princip: ’Ne radi drugome ono što ne želiš da neko uradi tebi’. Zvanično nije lepo kategorisati ljude, ali svi znamo da je to nemoguće. Ljude delim samo na dobronamerne i nedobronamerne. Kada tako pogledate svet oko sebe, lako smestite svakoga gde mu je mesto. Za sebe znam da nikada nisam smišljeno i namerno nikoga povredila. Kad mene neko povredi samo detektujem kakva namera iza toga stoji. Nemam ništa protiv ni da drugi tako rezonuju. Ovo je vreme kada ljudi otvoreno igraju svakakve igre i kada je postalo legitimno mnogo toga što je ranije bilo sramota.
U kom gradu sveta je najlepše dočekati jutro, a gde je najuzbudljivija noć?
Ivana: Jutro Pariz, noć Njujork.
Da li koleginice i prijateljice sa kojima ste vodili emisiju ’Žene’, uključujući i vas, smatrate idealnim tandemom za jedan ispunjen ’ženski razgovor’?
Ivana: Da, zato što smo neverovatno različite, ali umemo da razgovaramo i da se slušamo. Svakako, najdublji razgovori se, ipak, vode sa najbližim i najboljim drugaricama sa kojima delimo sve u životu. To su najčešće one sa kojima smo rasle ili podelile mnogo toga u životu.
Da li je intervju koji ste uradili sa pokojnim glumcem Robinom Vilijamsom, na italijanskom jezeru Komo, jedan od najlepših i najznačajnijih za vas lično? Sa kakvim impresijama ste se vratili u Srbiju?
Ivana: Pamtim taj intervju, imali smo ubrzo potom još jedan, te smo se smejali… To mi je jedan od najznačajnijih trenutaka u karijeri, zato što sam zahvaljujući tom intervjuu ušla u jedan svet koji nama tada, zbog okolnosti u zemlji, nije bio dostupan, zato što je meni lično to bilo veoma važno, zato što je to bio baš taj predivni čovek i zato što se sve dešavalo na Komu koji je nešto najbliže bajci, što sam u životu videla. U Srbiju sam se vratila sa puno impresija, ali i u trenutku kada su prvi put najavljivali bombardovanje. To je bilo jedno surovo otrežnjenje. Imala sam ih puno u životu i karijeri. Ali, smatram da su jako bitni, jer tako se gradi čovek koji ima ideju o svetu u kojem se nalazi i koji tako uči šta je važno, a šta ne.
