DW: Evropski kosenzus pred pucanjem
Tri evropska lidera, Alexis Tsipras, Viktor Orban i David Cameron, zalažu se za ukidanje veoma važnih delova osnovnog, evropskog konsenzusa, piše Deutsche Welle.
Još nije jasno koliko daleko će to da ide, ali je jasno da je situacija dramatična. Novi grčki premijer i njegov levičarski savez Siriza dovode u pitanje evropski konsenzus. Ali, on je odavno ugrožen i sa drugih strana, piše u autorskom tekstu urednik DW Christoph Hasselbach.
Levičar iz Atine koji je pobedio na izborima misli da može da ucenjuje ostatak Evrope sa svojim finansijsko-političkim zahtevima. U Budimpešti jedan desnonacionalni premijer pokazuje svoje oduševljenje ruskim predsednikom Putinom. Konzervativni britanski premijer kopa Lamanš tako da je sve širi i širi.
Do sada je u ekonomskoj politici važio konsenzus da Evropska unija pomaže nekoj zaduženoj zemlji ukoliko ta zemlja dovede u red svoj budžet i sprovođenjem reformi svoju ekonomiju ponovo učini konkurentnom.
Zemlje koje su se povinovale tim uslovima, platile su visoku cenu u formi nezaposlenosti i smanjenja socijalnih izdvajanja. Uprkos tome, one su tim putem krenule dobrovoljno, a samo pod uslovom ispunjavanja tih uslova donatori su bili spremni na žrtvu, podseća Hasselbach.
Otkako postoji ta politika, bilo je mnogo žalbi, demonstracija, štrajkova i žestokih diskusija. Ipak, ekonomski konsenzus se u osnovi održao, u protivnom bi jedinstvo EU tokom krize evra takođe bilo uništeno, navodi Hasselbach.
Ako Tsipras misli da može da ima sve, dakle podršku drugih Evropljana, bez protivusluga, on napušta zajedničku osnovu. Evrozona bi ekonomski mogla da podnese izlazak Grčke, iako bi u političkom smislu to naravno bila katastrofa jer bi to značilo da Evropljani dopuštaju sopstveni raspad.
Ipak, već sada svakojaki imitatori u drugim zemljama veruju da svojim biračima mogu da pruže nerealne nade u skraćivanje teških puteva. Ako samo jedna vlada to uspe da ostvari na taj način, to bi momentalno uništilo svaku solidarnost, smatra urednik DW.
I konsenzus o odnosu prema Rusiji žestoko je ugrožen. Konsenzus je dokaz da su sankcije ipak važne kao znak da Evropa ne prihvata jednostavno nasilno menjanje granica. Interesantno je da i levičar Tsipras u Grčkoj i desničar Orban u Mađarskoj smatraju da bi Evropska unija trebalo da ima više razumevanja za Moskvu, komentariše u nastavku Hasselbach.
U najmanju ruku Orban, ali ne samo on, iskazuje čak i otvorene simpatije prema političkom stilu Putina, njegov odnos prema opoziciji, medijima, homoseksualcima ili izbeglicama, što na neke političare u EU deluje vrlo podsticajno. A to onda ponovo motiviše Putina da aktivno podstiče podelu EE jer mu je lakše da joj se suprotstavi kada je ona podeljena, jedan je od zaključaka teksta u DW.
I na kraju britanska specifičnost. Oni evropsku spremnost na kompromis generalno dovode u pitanje. Bez obzira na to koliko bi neki zahtevi iz Londona o novoj preraspodeli nadležnosti u EU ili liberalnoj ekonomskoj politici mogli da budu opravdani, David Cameron i njegove stranačke kolege često ih postavljaju toliko osorno i ultimativno da drugima ne preostaje ništa drugo već samo da ih odbiju ukoliko žele da sačuvaju samopoštovanje, ocenjuje Hasselbach.
U međuvremenu se više ne čini nemogućim da će Velika Britanija, nakon referenduma, potpuno da napusti Evropsku uniju. To bi samo po sebi bila katastrofa. Ipak, onda bi i za ostatak EU konačno pale sve prepreke, navodi Hasselbach.
Druge zemlje bi mogle, ili da odmah slede britanski primer, ili da kao uslov ostanka u Uniji traže sve više izuzetaka u pravilima, sve dok na kraju više skoro ništa ne bi ostalo od zajedničke osnove, piše Hasselbach u komentaru za DW.
