Viva Vox za BIZLife: Mnogo strpljenja, ali i mnogo radosti
Koliko je teško ostvariti velike snove i kako se želje, nadanja, energija i hrabrost velike grupe čuju kao jedan glas, najbolje može da objasni Jasmina Lorin, koja već deset godina stoji na čelu hora Viva Vox.
Koncert u Kombank areni kojim su ’Voksovci’ obeležili deceniju postojanja početkom maja, veliki je korak za njih i pokazatelj koliko ih publika u Srbiji podržava. „Posle prvobitne euforije i zadovoljstva što je publika još uvek zainteresovana za naš rad, sve se vraća u normalu. Svi pevači, pa i ja, vratismo se uobičajenim svakodnevnim aktivnostima, poneko studijama, većina na svoja radna mesta. Pomalo umorni, ali zadovoljni, ispunjeni.”
Jasmina Lorin radi sa horovima više od 30 godina i objašnjava da je potrebno mnogo vežbe i strpljenja za ovaj vid stvaranja, ali da zauzvrat dobijaju radost, zadovoljstvo i pregršt povratnih emocija, a to je, kako kaže, dovoljo da pobudi nove motive za dalji rad. „Pojedine snove je moguće ostvariti, ove koje mi sanjamo – malo teže, ali ih se, kao takvih, ne odričemo. Nada umire poslednja, kažu.”
Ovi mladi ljudi su smeli, profesionalni i orginalni, po čemu se razlikuju od mnogih. Kažu da se ne porede sa drugima i ne razmišljaju o razlikama, ali da je možda „uspeh upravo u različitosti svih nas, uz nastojanje i umešnost da međusobna razmimoilaženja usmerimo u zajednički cilj, jednostavno – bavljenje muzikom.”
Kvalitetan repertoar i način prezentovanja je nešto što odlikuje Viva Vox. Izbor pesama je buran i traje mesecima. „Uz mnogo smeha, ali i prepiranja čiji će glas pobediti. Zamislite, 40-ak pevača, 40-ak različitih muzičkih ukusa, pa puta bar desetak predloga. Uzimanje u obzir želja publike koja nam redovno piše i to uglavnom putem Facebooka, analiziranje šta jeste, a šta možda i nije zgodno za horsku obradu… Posle stotina predloga, presecamo glavni aranžer Boris Balunović i ja”, objašnjava Jasmina. „Veliku zahvalnost u vođenju naše zajedničke horske priče dugujem Borisu Balunović, Marku Živković, Marini Miličić, Milici Damjanović, Mirjani Bajsert, Ivanu Popadović, Marku Čapljić i Srđanu Mladenović, u ulogama:aranžera, asistenta dirigenta, producenata, PR i marketing menadžera, a nadasve pevača i solista hora.“
Glavna pokretačka snaga ovog hora su sami koncerti nakon kojih imaju još više motivacije zahvaljujući publici koja je za njih neiscrpan izvor energije. „To koliko smo sami željni da se na svakom koncertu prikažemo u najboljem svetlu, publika oseti, nagrađuje nas aplauzima. Nama to daje daljnju snagu za još više raspoloženja na sceni… I tako u krug.“
Trenutno, jedna od najvećih želja Viva Vox-a je da žive od onoga što vole da rade. Za njih bi ostvarenje snova bilo da angažman u horu mogu da smatraju svojim osnovnim zanimanjem. Svi članova hora, uključujući dirigenta, imaju osnovno zanimanje iz druge branše, dok je hor za njih i dalje samo hobi. Ono na šta je njihova predstavnica veoma ponosna i ističe sa zadovoljstvom je činjenica da su njeni učenici: lekari, arheolozi, istoričari, antropolozi, pravnici, ekonomisti, PR i marketing menadžeri, novinari, inžinjeri elektrotehnike, filolozi, arhitekte, televizijski producenti, inžinjeri audio-video tehnologije, farmaceuti, inžinjeri hemijske tehnologije, turizmolozi, grafički dizajneri i tako dalje.
Hor trenutno nije u mogućnosti da se širi. „Sastav je danas dosta velik i ne nameravam da ga proširujem, jer želim da na svim nastupima učestvuje cela ekipa. Zbog, i sada velikog broja pevača, veoma smo komplikovani za organizaciju nastupa u zemlji, a pogotovo u inostranstvu. Budući da želim da smo uvek u najvećem mogućem broju na svim nastupima, sadašnji broj je maksimalan za takva nastojanja.“
Usklađivanje umetnosti i biznisa je veoma teško i neophodno na javnoj sceni. „Odavno je zadatak dirigenta hora i vođenje istog, paralelna funkcija. Velika je sreća u tome što u samom sastavu pevača postoji tim ljudi koji su se poslednjih godina veoma izveštili u menadžerskoj funkciji, pa sve u svemu, dosta uspešno, najčešće sami, a ipak često uz pomoć stalnih spoljnih saradnika, zajednički uspevamo u svemu tome.“
Objašnjavaju da se trude da ugode publici, ali da je godišnje moguće uraditi samo desetak pesama, od stotinu koje su u izboru. Nezadovoljnih ima uvek ali, kako se nada Jasmina, pune dvorane na koncertima dokazuju da dobro rade svoj posao kojim nameravaju da se bave i ubuduće.
„Planova je uvek mnogo i povezani su uz snove. Ali opet… Pre pet godina nismo ni sanjali da ćemo, sad pre tri, pevati u Ujedinjenim nacijama, da ćemo otvoriti EXIT festival 2013. godine, da ćemo zapevati neku pesmu na Kineskom zidu, a eto, sve se to ostvarilo. Pre pet godina, gotovo u šali rekosmo, da priželjkujemo koncert u Areni. A evo, pevali smo pred oko 10.000 ljudi, na našem koncertu, upravo u Areni. Naši sledeći snovi, pa…ne znam…Možda se i ne usuđujem izreći ih. Mogli bi i da se ostvare.”
Posle ovih ostvarenih ciljeva mnogo je lakše izaći na binu i pokloniti sebe publici. Sa druge strane, pozitivna trema je nešto što ih konstantno prati, bez obzira o kakvom koncertu je reč. „Impozantno je ispred sebe videti oko 10.000 ljudi, ali je definitivno osećaj najvišeg stepena odgovornosti pred građanima Srbije bio nastup u Ujedinjenim nacijama. Svest o tome da će koncert, paralelno, uživo biti emitovan u Srbiji dodao je nekoliko nivoa svesti, obaveze i predubeđenosti da greške ne sme da bude. „Mislim da smo u nameri uspeli, pa je, osim osećanja velikog ponosa što smo pevali na takvom mestu, prisutno i veliko zadovoljstvo i sadašnje – obilje nostalgičnih emocija ka tim danima.“
Za kraj, jureći ostvarenje sopstvenih snova Jasmina svim mladim i talentovanim ljudima poručuje da idu za onim što žele, kao što Viva Vox čini krčeći šumu zvanu život. „Moto života, pa tako i moto za ostvarenje svega što u životu želite da realizujete: Budite sigurni u ispravnost onoga što želite, vredno radite i verujte…kad tad to će se isplatiti.”
Foto: Ivana Madrlanović
