Aerodrom “Nikola Tesla”: Šta to može koncesionar, a mi ne?
Aerodrom „Nikola Tesla“ dat je u koncesiju na četvrt veka francuskoj korporaciji „Vansi erports“, koja je za to platila 501 milion evra, uz investicionu obavezu od 732 miliona evra; od tog novca u republički budžet ide 417 miliona evra, a malim akcionarima 84 miliona evra. Taksa na koncesiju biće između 4,4 i 15 miliona evra. Da li je to dobar posao i koliko je, s druge strane, isplativ Francuzima? Nekadašnji direktor Agencije za privatizaciju, Branko Pavlović, kaže za BizLife da nije moguće oceniti bilo koji konkretan ugovor dok se ne pročita, a naročito ne tako komplikovane ugovore kakvi su koncesioni.
– S dostupnošću ugovora koje zaključuje Vlada, koja raspolaže ogromnim vrednostima, imamo veoma velikih problema, iako bi svi ugovori morali da budu u potpunosti dostupni. Ili nam se predoči osnovni ugovor koji u sebi sadrži odredbu da će se zaključiti još osam ugovora koji nam nisu dostupni, ili se znatni delovi ugovora zacrne, ili se prosto ugovori ne daju uprkos tome što postoji nalog nadležnog organa da traženi ugovor Vlada mora da učini javnim. Načelno, kod koncesionog ugovora koji su bez kriminalnih odredbi, onaj ko kupuje koncesiju veruje da može veoma dobro da zaradi kupujući koncesiju. Istovremeno, zbog trajanja koncesije, koja sama po sebi predstavlja rizik, ugovorom se teži da se svi rizici prebace na davaoca koncesije (Srbiju). To, praktično, znači da ugovorene investicije traju samo do isteka koncesije, ili da se prikazuju kao mnogo skuplje nego što su stvarno bile, ili da se pod određenim budućim uslovima mogu pretvoriti u vlasništvo nad predmetom koncesije… Kad je reč o ceni, povećanjem taksi, naplatom parkiranja i svih drugih usluga, otpuštanjem zaposlenih (kako smo čuli ograničenje je samo prve dve godine), vezivanjem plaćanja za određeni obim prometa… pokušava se da se ona, zapravo, isplaćuje iz redovnog poslovanja koje već postoji ili, ako se promet ne poveća, da se i obaveze smanjuju… Ukratko, profesionalac smatra da prirodni monopol, kakav je Aerodrom Beograd, može da mu obezbedi značajan profit.
Da li je ta koncesija uopšte bila potrebna? Da li je Aerodrom mogao da se širi i nadograđuje i bez koncesije? I na koji način?
– Ako korisnik koncesije smatra da može da nam plaća rentu i još da značajno zaradi, onda to znači da je odgovor jednostavan: koncesija nije bila potrebna. Naravno, pod pretpostavkom da se radi o stvarnoj poslovnoj transakciji (da nije cilj da se kroz ovu formu pod određenim naknadnim uslovima preuzme vlasništvo nad Aerodromom, da je kapital kojim se transakcija plaća nesporan…). Ako nemamo znanja da na pravi način upravljamo Aerodromom, a ne vidim da je to slučaj (ako umesto partijskih jurišnika angažujemo pamet koju imamo, sami bismo postigli značajan razvoj Aerodroma), ali je i u tom slučaju mnogo bolje platiti tri ili pet stranih stručnjaka na godinu dana, priključiti im naše stručnjake i sagledati strategiju koju vidi korisnik koncesije. A onda ubirati i ono što je sada renta i ono što je očekivani profit korisnika koncesije.
Pretpostavljate li na koji će način Vlada potrošiti novac od koncesije? Prema Vašem mišljenju, na šta bi trebalo da ga usmeri?
– Sigurno da novac ne sme ići za plate, penzije, socijalu i druge oblike lične potrošnje. Ili plaćate najnepovoljnije kredite, ili je to osnivački kapital za novu razvojnu banku, ili tim novcem rešite u potpunosti pitanje navodnjavanja najkvalitetnijeg poljoprivrednog zemljišta, u industriju za „utopljavanje“ zgrada… Važno je da se tim novcem ni slučajno ne kupuje strana roba i ne plaćaju, ili samo izuzetno i u malom obimu, strane usluge.
Vlada Srbije potpisala je i ugovor s nemačkim „Kontinentalom“, kojom se toj firmi odobrava državna subvencija od 9,5 miliona evra. Domaće IT kompanije su ogorčene jer se tako, kažu, stvara nelojalna konkurencija. Šta Vi kažete?
– Izuzetno loš potez Vlade u, inače, veoma lošoj makroekonomskoj politici koju Vlada vodi. Baš u IT sektoru imamo odlične resurse i država bi morala svaki dinar, a ne milione evra, da ulaže kao podsticaj kompanijama koje su u domaćem vlasništvu, ili u obrazovne institucije u Srbiji za školovanje novih kadrova. Nikada i ni zbog čega Srbija ne bi smela da pomaže strancima u toj oblasti.
Poručujući da je interes države pomoć stranim kompanijama, jer one učestvuju u srpskom bruto društvenom proizvodu – iz Vlade obećavaju da će naći rešenje za domaće IT kompanije. Da li verujete u to I da li znate kako bi taj problem, eventualno, mogao da se reši?
– Mi smo kao društvo zainteresovani samo za porast bruto nacionalnog proizvoda. Samo nas interesuje onaj sektor koji je u vlasništvu domaćih lica. Samo na taj način se povećava stvarno bogatstvo društva. Sve drugo su računovodstvene kategorije koje imaju sekundarni značaj. Ne samo da se niko nikada nije razvio na stranim investicijama kao osnovom planiranog razvoja, nego ta vrsta investicija uvodi svako društvo, pa i Srbiju, u neokolonijalni položaj. S investicijama dolazi gotova tehnologija, tako da gubimo stručnjake, nema potrebe za njima, a dobijamo izuzetno nisko plaćene radnike, bez prava, sa zaglupljujućim mehaničkim operacijama. One neprekidno zahtevaju subvencije države, a to znači da se uzima od nas da bi se dalo strancima, jer je neprekidna pretnja da će otići negde drugde. Obara se vrednost nekretnina svih nas. Ako država daje zemljište besplatno, onda i naša parcela vredi nula ili gotovo nula. Naravno da ne verujem u rešenje, jer onaj ko je okrenut stranim investicijama ne može istovremeno da bude okrenut i domaćim. Neće mu to dati stranci. Može se u nekom konkretnom slučaju marketinški pokazati kao, evo i ovima smo pomogli (na primer, od koncesije se nešto da i onima koji se bune) ali, načelno, svako povoljno rešenje po naše privrednike je isključeno.
Izvor: BIZLife
Foto: Aerodrom NT
Piše: Nataša Mijušković
