Aleksandar se piše sa velikim “Č”

PinterestFacebookTwitterShare

Piše: Milenko Vasović

Tužno je gledati kako strah i lični interes od ljudi pravi neljude, kako se slobodni pojedinci srozavaju u ponižene podanike. Kao da je cela Srbija pretvorena u poligon za proizvodnju kišnih glista. Taman zaboravimo jedan slučaj evo ga drugi još beskrupulozniji, besramniji i porazniji.

Tek što smo “zaboravili” podršku “građana” Jutki zapljusnuo nas je aplauz za palikuću iz Grocke. Jedva da smo uspeli da “svarimo” te gromade, kad izbrčaše “kolosalni” Lučani. Još to posrnuće nismo ni sažvakali, a pred nama se otvori “Krušik” u svoj svojoj veličini.

Slučajno sam se zadesio u Valjevu u vreme protesta ili skupa podrške Aleksadru Obradoviću, radniku “Krušika”. To je onaj pristojni gospodin zahvaljujući kome je javnost saznala kako se izvlače pare iz ove vojne fabrike. Kako se pljačkaju radnici i država.

I umesto da ga Srbija slavi kao junaka, došli su džipovima da ga odvedu u zatvor. Sliku ništa ne menja ni to što mu je pod pritiskom javnosti Centralni zatvor zamenjen kućnim pritvorom.

Šta je to uradio ovaj Čovek sa velikim “Č”? Pa ono što bi trebalo da uradi svako ko voli svoje preduzeće, svoj grad, svoju državu. Ko voli kolege sa posla. Otkrio je, pljačku, ukazao je na šeme za bogaćenje pojedinaca.

Čitavo Valjevo zna da se Aleksandru nema šta zameriti, da nije nikakav muljator i folirant, da strada zbog istine. I na tom skupu podrške tom časnom Čoveku nije bilo više od devetoro ljudi – ako se ne računaju govornici sa strane, novinari i drugovi iz Udbe.

Neprijatno je bilo slušati organizatora skupa koji poziva bilo koga od prisutnih Valjevaca da kažu neku reč o Aleksandru. Niko ni da zucne. Jeste, čast grada je spasila jedna profesorka, ali…

Stekao sam utisak da je taj Aleksandar prosto poremetio učmalost umirućeg grada. I da su ga se zbog toga odrekle i kolege s posla i komšije i školski drugovi i rođaci. Pa zar se niko od njih ne usudi da dođe, zar niko ne smede da progovori? Jednostavno kao da je višak i nepoželjan u Valjevu.

I da li bi drugačije bilo da su skup organzovali lopovi iz “Krušika”. E tad bi se skupilo na hiljade tapšača i bukača, da se pokažu, da ih vlast uslika. Bilo bi posla i za autobusdžije i za sendvičare. Došao bi, što reče onaj nesrećni otac iz Lučana, “sve karakter do karaktera”. Da sačuvaju svoju zadnjicu. Jer to je najvažniji deo ljudskog tela, obraz je ništa! Čemu služi – da ti neko lupi šamar.

Bolje je imati dva dupeta nego jedan obraz. Na dupe možeš da sedneš, a sa obrazom da se slikaš ili da te odvedu udbaši.

Ali baš briga Aleksandra. On je svoje uradio i stao je uz rame sa velikanima valjevskog kraja. Sa onima koji nisu gledali svoja posla. Kao da Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin nisu mogli šurovati s Turcima. Kao da Aleksandar Mišić nije mogao izbeći streljanje da je mislio na svoje dupe. Pa nije Stevan Filipović obešen da bi lupeži mogli da trguju.

Ako je za utehu, Valjevci će vam tiho, u pola glasa, reći da je Aleksandar Obradović u pravu i da su uz njega. Samo da bi se to znalo moraju izaći iz mišije rupe. Nije mačka toliko opasna koliko im se čini.

 

 

Izvor: BIZLife

Komentari 5

  1. Bozo

    „Sut se s rogatim ne bode “ kaze narodna poslovica. Moze li pojedinac biti Don Kih.ot ? Izgleda ne moze!!??

  2. Jovana

    Ja sam prijavila korupciju u zdravstvu u Pirotu oko konkursa za zaposljavanje i direktor mi je rekao da nikad necu raditi u bolnici. Proslo je skoro 5 godina i zaista nisam nikada vise radila u bolnici a on je jos uvek direktor. Sada savetujem druge da ne cine isto kao ja nego da se isele iz Srbije.

  3. Aleksandar Milanović

    Odličan istraživački tekst.
    Osveženje u moru bezličnih navijačkih tekstova.
    Vreme je da probudimo ljudsko dostojanstvo tako što ćemo poštovati hrabre beskompromisne borce za istinu. Nije bitno ko je dans ili će sutra biti s druge strane. Srbi o tome nikad nisu razmišljali patetično.
    Važno je da branimo istinu, ljubav prema majci Srbiji i ljudsko dostojanstvo.
    Važno je bilo 90-tih, 2000-tih, sada i vazda će biti.

    BUDIMO LJUDI.

  4. KORACI

    AleksandarČE Obradović!

  5. jasna

    Za ovo ćutanje nas je već stigla i božija kazna, sve nas je manje
    i manje, a sve se više odlazi odavde. Sve to vidimo i čujemo,
    ali iz rupe ne izlazimo, kako reče pesac teksta. Promenio
    se „karakter do karaktera“. Civilizacija je ovde ne samo stala,
    već se vraća i vraća, sve do 90-ih. A govorili smo samo da se
    ne ponove 90-e. Duh je zamro, stid se ugasila, bahatost i
    bezobrazluk caruju. Pojedinci se uzdignu iz mraka, ali većina
    ne reaguje, ćuti i trpi i dalje.