Da li je državni grb na prodaju?

PinterestFacebookTwitterShare

Piše: Milenko Vasović

Znate li ko je Milica Mandić? Ako ste zaboravili, ta devojka iz Beograda osvojila je prvu zlatnu olimpijsku medalju za Srbiju. Bilo je to 2012. na Olimpijadi u Londonu, nacija je bila ushićena, a “njen” tekvondo je najednom  postao “nacionalni sport”.

Miličino zlato, doček „na Balkonu“ i sve što ide uz to podstakli su i druge, pa je Srbija nastavila da ubira medalje i na evropskim i na svetskim takmičenjima. Ali, među nama uvek ima dovoljno onih koji na sve bace mrlju, koji pokušavaju da ućare, onih zbog kojih čovek oseti mučninu.

Početkom sledećeg meseca u Uzbekistanu se održava Svetsko prvenstvo za kadete, odnosno takmičare do 14 godina. Iz Srbije treba da putuje njih desetoro. Međutim, da bi se ova deca borila za svoju zemlju njihovi roditelji treba da uplate više od hiljadu evra (128.000 dinara) za prevoz i smeštaj. Tako ih je obavestio Tekvondo savez Srbije.

Dakle, neko ko ide da predstavlja svoju zemlju na svetskom takmičenju treba to da plati iz svog džepa. Neuobičajeno i za sport i za bilo koju drugu delatnost. Ne sećam se da su fudbaleri plaćali put i smeštaj na sličnim takmičenjima. Ni košarkaši, ni atletičari… I ne treba.

Ako je zemlja toliko bedna da ne može da finansira put svojih takmičara, ne treba ni da ih šalje.  Ne treba od njihovih roditelja tražiti dodatnu  žrtvu. Dosta je što plaćaju treninge, što kupuju opremu… i sad još treba da plate da bi predstavljali Srbiju.

Ljudi koji vode srpski tekvondo dobijaju novac od države, ali su se već izveštili u prebacivanju troškova na roditelje i za to se pravdaju besparicom. Njima kao da nije važno hoće li ta deca otputovati, da li će odmeriti snage sa vršnjacima, da li će steći potrebna iskustva.

Niko se, pri tom, ne pita kako se ta deca osećaju. Da li možda misle da ih je država izdala, da oni njoj nisu važni. Mogu li oni tako razočarani da vole ovakvu Srbiju? Hoće li sutra kad završe škole jedva čekati da odu iz zemlje koja ih nije poštovala kada je njima bilo važno?

Ovaj slučaj “ne primećuje” ni Olimpijski komitet, ćuti o svemu i Ministarstvo sporta. No, desi li se da neko od mališana osvoji medalju ili kasnije bljesne poput Milice Mandić, potrčaće da se slikaju sa njima. Da se pohvale kako su baš oni doprineli uspehu.

Ko god kaže da nema para – laže. Ako je poklonjena Galenika, ako je PKB prodat za “lulu duvana”, ako za jelku može da se baci 100 hiljada evra, mora da ima i za decu. Ali ona nekima nisu važna.

Izvor: BIZLife

Komentari 1

  1. Ana

    U martu ove godine u Abu Dabiju je održana Specijalna olimpijada, na kojoj je bio i veliki broj učesnika iz Srbije – dece i mladih ljudi sa posebnim potrebama i partnera, volontera koji se sa njima takmiče i treniraju (ne samo na Olimpijadi, već tokom čitave godine).
    Put i smeštaj je bio plaćen, ali ne i zdravstveno osiguranje. Svi učesnici su imali uplaćeno samo obično putno osiguranje, ali ne i osiguranje za slučaj povreda na treninzima i takmičenjima.
    Bilo je tu povreda, srećom ne sa trajnim posledicama, ali su se neki vratili u kolicima i sa štakama, a kompletan proces rehabilitacije, sve fizikalne terapije platili su roditelji. Kažu da je to uobičajeno da se sportistima ne plaća osiguranje za slučaj povreda na takmičenju ?! Džaba što su tamo predstavljali Srbiju i vratili se sa brojnim medaljama, tate i mame su plaćale oporavak od povreda zadobijenih na utakmicama u kojima su na grudima nosili grb Srbije.