Kad bi se građani Holandije i Srbije zamenili

PinterestFacebookTwitterShare

Piše: Milenko Vasović

Podatak da je Beograd u jednom danu bio najzagađenji grad na svetu nema nikakvog značaja. Jer i posle tog dana ništa se u našem glavnom gradu, u Srbiji, u našim glavama uopšte, neće promeniti. Baš kao da tog dana, kada je indeks zagađenosti vazduha bio 399, nije ni bilo. Mi jednostavno živimo sa zagađenjem svake vrste i ne pokazujemo ozbiljne namere da tu išta menjamo.

Po onome što se da izmeriti – vazduh, voda, zemljište… Srbija je među najzagađenijim zemljama Evrope. Mnogi smatraju da smo čak neprikosnoveni šampioni. Vazduh u Smederevu, Valjevu, Boru, Beogradu, Beočinu, Kosjeriću, Pančevu… često nije za udisanje. Naše reke su pune teških metala, a u nekima je potpuno zamro život. Streljane su bez prethodne presude.

No, naše najveće zagađenje nalazi se u sferi nemerljvog. Tamo gde sem osećaja drugih instrumenata nema. To je naša javna scena, naš javni prostor koji je zagađen da mu na planeti nema ravna. U tom prostoru dominira nepoštovanje, netolerancija, laž, prostakluk, prevara, svađa i nasilje. Sve se to nametnulo kao preovlađujući način razmišljanja, komunikacije, ponašanja i taj javni prostor smo, zapravo, mi.

Sve i kad bi imali najčistiju prirodu Srbija bi opet bila najzagađenija zemlja. Mi smo zagadili sami sebe, nama su misli zagađene, a čovek živi ono što misli. Što je još pogubnije, nama zagađenja dolaze sa mesta odakle ne bi smelo. Skupštine su oličenja nasilja, televizije leglo nemorala, univerziteti centri za falsifikate. Kada smo zagadili sebe logično je da zagadimo i vodu i zemlju i vazduh.

Zamislite da sve nas odavde prebace na godinu dana u nekakvu uređenu i u ekološkom smislu čistu zemlju, gde su ljudi nasmejani, zadovoljni, srećni. Recimo u Holandiju. A da za isti period sve Holanđane prebace u Srbiju. I da se posle godinu dana nekakvim mašinama teleportujemo nazad, svako svojoj kući. Zamislite šta bi Holanđani zatekli od Holandije…

Plantaže lala i farme krava bile bi pred bankrotstvom, kuću Ane Frank srušio bi  „investitor“, a muzej Van Goga bio bi zatvoren zbog krađe eksponata. FK Ajaks bi rasprodao igrače i ispao u drugu ligu, a u kanalima Amsterdama ostalo bi 100 miliona plastičnih boca. Oko puteva bi „cvetale“ na hiljade divljih deponija. Zbog ekološke katastrofe susedne zemlje bi obnovile granične prelaze i uvele vize.

Da li preterujem, verovatno, jer mi umemo i drugačije i nismo svi problematičnog ponašanja, nije čak ni većina. Ali šta to vredi kad nam je nametnut naopak obrazac, uz najčešće obrazloženje da nema para. Pa ne trebaju pare da siđemo u rečna korita i pokupimo plastiku. Ne moraju ambasadori tome da nas uče. Ne trebaju nam pare da bi poštovali sagovornike. Ne trebaju pare da objasnimo naciji da se gume i plastika ne smeju paliti. Da se otrovi ne bacaju u bunar.

Država od građana najčešće krije podatke o zagađenju, umesto da ih obaveštava i savetuje. Podatak Svetske zdravstvene organizacije da u Srbiji od posledica zagađenja vazduha godišnje umre oko 6.000 ljudi kao da nikoga ne zabrinjava. Ulaganje u zaštitu životne sredine mi i dalje smatramo troškom, a ne investicijom u zdravlje nacije.

Da bi očistio prirodu čovek mora prvo da očisti sebe. Ima leka – kombinovano edukacija i kazna, pa za pet godina da vidimo gde smo. Jednom se mora podvući crta.

A, da, šta bi Holanđani napravili od Srbije za godinu dana. Pa trećinu raja, za drugu trećinu trebala bi im još godina, a treći deo je već Bog stvorio.

Izvor: BIZLife