Nebojša Katić: Kako sačuvati kurs dinara a upropastiti budućnost

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: BIZLife

Kao što se moglo i očekivati, Srbija je krenula u novi ciklus deviznog zaduživanja emitujući sedmogodišnje obveznice u vrednosti od dve milijarde evra. Obveznice su emitovane na inostranom tržištu i kupili su ih strani kreditori po stopi prinosa od 3,375 odsto. Stručna javnost je podeljena na one koji misle da ovo zaduživanje govori o finansijskoj snazi Srbije, i na one druge koji insistiraju da je Srbija trebalo da se zaduži kod MMF-a po nižoj kamatnoj stopi. Začudo, niko (od uticaja) ne dovodi u pitanje potrebu da se Srbija zadužuje u inostranstvu.

Duboka finansijska kriza nužno dovodi do velikog budžetskog deficita koji se mora pokriti zaduživanjem države i to nije sporno. Sporno je kako će se pokrivati budžetski deficit i ko će ga kreditirati. Deficit se može pokriti na tri načina, koja se mogu kombinovati. Jedan je da se država zaduži na domaćem finansijskom tržištu, drugi je da se država zaduži kod Narodne banke Srbije (NBS) i treći – da se država zaduži kod inostranih kreditora. (Direktno zaduživanje države kod NBS je zabranjeno zakonom, ali to nije bitno za kontekst ovog teksta.)

Popularna teorija kaže da zaduživanjem na domaćem finansijskom tržištu država guši privredu time što uzima novac koji bi otišao privatnom sektoru. Ta teorija je uvek klimava, a u krizama je i besmislena. Da se država zadužila kod domaćih banaka, ona bi samo reciklirala novac koji je pozajmila i vratila bi ga privredi kroz programe pomoći. Ova vrsta namenskog zaduživanje ne samo da ne ugrožava privredu, već pomaže da preduzeća lakše dođu do kredita i da tokom krize ne budu prepuštena samo milosti banaka.

Druga mogućnost je da država uzme dinarski kredit od NBS i da tim novcem pomogne da se privreda održi na nogama. Uticajni domaći ekonomisti ovaj metod smatraju nedopustivim, uz tvrdnje da on neminovno dovodi do visoke inflacije. Isto misli i većina onih koji imaju više od četiri razreda osnovne škole i pristup “Tviteru”.

Srbija se sada odlučila za treću mogućnost i pozajmila je novac od stranih kreditora povećavajući tako ne samo javni, već i spoljni dug. Ako je cilj ovog zaduživanja da se pomogne privredi kako vlast tvrdi, onda će najveći deo pozajmljenih evra, pre ili kasnije, biti otkupljen novoštampanim dinarima koji će se usmeriti preduzećima i građanima. Tu dolazimo do zanimljivog monetarnog paradoksa – novoštampani dinari kojima se otkupljuju evri i koji podižu tražnju neće izazvati inflaciju. Ali, kada bi ta ista količina dinara ušla na isto tržište kroz kredit koji bi NBS dala državi, to bi izazvalo neopisive strahote zato što … pa zato što tako piše u knjigama monetarnih bajki za zemlje u razvoju.

Zašto se vlada Srbije opredelila za inozaduživanje, za tu najskuplju i najrizičniju varijantu, kojom se ekonomska budućnost Srbije dodatno prepušta volji stranih kreditora? Vlada se nije zadužila u inostranstvu kako bi pomogla privredi kako to tvrde njeni zvaničnici i NBS. Da je to bio cilj, država je mogla da se zaduži dinarski na jedan od prva dva opisana načina. Ne, Srbija se zadužila kako bi popunila devizne rezerve koje se ubrzano prazne. U aprilu je NBS spiskala 440 miliona evra kako bi sačuvala kurs, a sa njim i iluziju o ekonomskoj moći „najbolje“ ekonomije u Evropi.

Po ko zna koji put ekonomska sudbina Srbije se podređuje politici kursa dinara i interesima dužnika i uvoznika. Cena se uvek plaća kroz veliki rast spoljnog duga, kroz stagnaciju ili mali privredni rast, i kroz gubitak ekonomskog suvereniteta. Na kraju tog puta penzije i plate bi se ponovo mogle smanjivati kako bi se uštedeo novac za otplatu inokredita.

Pogledajmo to sa vedrije strane – ako se inozaduživanje Srbije zadrži samo na ove dve milijarde evra, to neće biti strašno. Trošak zaduživanja koji je Srbija prihvatila nije previsok, a kritika vlasti po tom osnovu je nekorektna i politički je obojena. Ali …

Srbija bi morala da odustane od održavanja kursa dinara na nivou na kome je on danas. Troškovi takve politike su već enormni i samo će rasti. Posledice precenjenog kursa dinara bile su vidljive i pre izbijanja krize i u poslednje tri godine ogledale su se u pogoršavanju trgovinskog i tekućeg bilansa. Sa kursom dinara kakav je danas i u ekonomskoj krizi ove dubine, pomenuti bilansi će se samo tonuti u dublji deficit i iznudiće novo zaduživanje.

Ponoviću još jednom, makar i uzalud – država ne bi smela da se zadužuje devizno kako bi pokrivala dinarska trošenja. Srbija bi morala oprezno da aktivira emisioni mehanizam NBS i da zaboravi monetarne mantre čiji je jedini cilj da nerazvijene države drži zavisnim od stranih kredita i od tuđe štamparije novca.

* Preuzeto sa https://nkatic.wordpress.com/, objavljeno u dnevniku Politika od 20.5.2020. pod naslovom ODRŽIVOST KURSA DINARA

Izvor: BIZLife/Nebojša Katić

Foto: BIZLife

Komentari 1

  1. Milos

    Vlast se ne mess u buducnost Srbije, nego radi za svoju buducnost