Nova pismenost

PinterestFacebookTwitterShare

Piše: Darko SOKOVIĆ, Izvršni partner za strategiju i razvoj, „Propulsion”

Ponosni sam žitelj naše otadžbine od rođenja. Moj nedugi život u Srbiji – ove godine ću 35 – podario mi je, reklo bi se, skok u srpsko opšte mesto: bio sam državljanin četiri države, a sve vreme živeo u Beogradu, uživao sam u dva vanredna i jednom ratnom stanju, suzavac se bacao pred Skupštinom bar dvaput (možda i triput, ne sećam se, ono kad se bespravno prisvajala obuća za Kosovo, imao sam naprasno neka posla u susednoj državi, nešto poput ondašnjeg predsednika Republike), pamtim bar dva tenkovska bataljona na ulicama, jednu hiperinflaciju, jedne stogodišnje poplave, dva referenduma, nekoliko dramatičnih nestašica, dve-tri opsadne situacije povodom zaštite slobode okupljanja, dva šerpovanja s balkona i prozora, dva zenita pištaljki i vuvuzela, dva ozbiljna kontramitinga i nekoliko usputnih.

Ono kad zagudi šizela, ili kad naše estradno lane za državne pare peva na mostovima za vreme vazdušne opasnosti, a onda 20 godina kasnije i pred sablasno praznim gradom pod policijskim časom, ili kad štrajkuju specijalne jedinice s bornim kolima na auto-putu, ili kad migovi nadleću u niskom letu, ili kad je derbi, ili kad se mafijaški klanovi obračunavaju po ulici do istrebljenja usred bela dana, ili kad paradržavni „kompletni idiot” privremno ukine državu, pa njegovi bageraši sruše ceo kvart, pre toga vežu građane koji su se tu zatekli, a policija onda tim prestravljenim taocima spušta slušalicu – sitnice i da ne nabrajamo.

U ovakvoj menažeriji samo nam je falila i druga ozbiljna pandemija u poslednje dve decenije. Čovečanstvo će se od nove bolesti izazvane virusom, naime, privremeno odbraniti, pa na kraju i izlečiti – u to nas uveravaju epidemiolozi, to nam pokazuje i istorija. Ali šta je s trajnim društvenim i ekonomskim posledicama i kakve će one biti? Niko ne zna, jer evo nas usred eksplozije svakakvih informacija, onih proverenih, pa poluistina i, na kraju, čistih laži, nadrealnih teorija zavere i čisto ljudske potrebe da se cunami neshvatljivih globalnih potresa i vesti u vezi s njima svari, sistematizuje i organizuje u jedan razumljiv, tečan narativ.


S jednim ćemo morati da se pomirimo: izvesno nikada više ništa neće biti ni isto, ni jednostavno, ni lako shvatljivo. Zato je gotovo siguran indikator da sa tumačenjem nešto nije u redu ako je vrlo specifično (ili pak preširoko), ako je zasnovano na tehnologiji koja nije dovoljno proverena (ali ne i prevaziđena), ako izvori i postupak nisu dovoljno transparentni (ili ako su previše otvorenog tipa, pa svako može da se umeša) ili iza informacije stoje neetični postupci (mada su najvažnija otkrića na samoj ivici), pišu u najnovijem izdanju poslovnog magazina „Harvard Business Review” Satčit Balsari, Karolina Baki i Tarun Kana (Satchit Balsari, Caroline Buckee, Tarun Khanna). Tu, naravno, veliku ali ne i jedinu ulogu igra struka: ako iza informacije ne stoji stručno mišljenje, svakako je to znak za uzbunu, mada nije ni svako stručno mišljenje, makar iza njega stajao i dobitnik Nobelove nagrade, automatski žig kvaliteta i tačnosti.

Pa dobro, bre, kako je moguće da u isto vreme vredi i jedno i drugo? Kako je, kao u čuvenom Šredingerovom misaonom eksperimentu, preporuka i izolovati se i izložiti se, i smanjiti kontakte i povećati produktivnost, i to da će biti drugog talasa epidemije, ali i da ga izvesno neće biti uopšte?

Novo doba tražiće od svih nas da se usudimo na skok u nepoznato, tražiće novu pismenost: da umemo kritički da mislimo i umemo da pronađemo relevantne izvore; da autoritetima verujemo, ali i da ih proveravamo; da umemo da čitamo kompleksne setove podataka, da ih razumemo i da iz njih ekstrapoliramo ono što je za naš posao važno, a ostatak odbacimo; da umemo da se odbranimo od teorija zavere ne samo drugim, relevantnim mišljenjem nego i otvorenim umom, koji će nam omogućiti da i tu informaciju smestimo u širi kontekst; da neizvesnost posmatramo kroz teoriju igre i druge procene, ne samo kroz binarne ishode. Konačno, činjenica da se mnoge stvari ne znaju i da ne mogu lako da se saznaju, da je nešto neizvesno, da skoro ništa nije sigurno i da je promena pitanje sata, a ne dana – moraće da nam postane prihvatljiva i udobna. Lakih, pitkih narativa možda je bilo pre koju deceniju, kada je Šredingerova mačka bila samo daleki eho dokolice briljantnog fizičara. Danas je taj eksperiment naš život.

Kaže mi prijatelj na ovo: „Dobro smo mi u pameti!” Jesmo li? Ne znam. Ali se ne plašim da skočim, pošto ću samo tako saznati.

Izvor: BIZLife magazin