Prodajem stan u Srbiji, kupujem Berlin i okolinu

PinterestFacebookTwitterShare

Piše: Milenko Vasović

Oglas iz naslova samo je mala karikatura onoga što nam se dešava. Jedan Čačanin i jedan Užičanin ispričali su mi sličnu priču: njihovi bivši sugrađani prodaju stanove u kojima su rođeni i odrasli i za taj novac obezbeđuju krov nad glavom u novim „otadžbinama“.

Naravno, ne mogu da kupe kvadrat za kvadrat, ali imaju učešće za kredit. To su ljudi koji su otišli u vreme raspada Jugoslavije i kasnije, a njihovi roditeljski stanovi u međuvremenu su ostali prazni. I sada „sve svoje sa sobom nose“.

Ima toga, verovatno  i u drugim gradovima. To je obrnut proces od onog kada su se nekada novcem zarađenim u inostranstvu gradile i kupovale nekretnine u Srbiji.

U malim sredinama gde je tržnja za stanovima slaba ove prodaje dodatno obaraju cenu. Ujedno, to nam govori da oni koji su otišli nemaju nameru da se ikada vrate. Što je još poraznije i sada većina mladih ljudi želi da ode.

Poslednje istraživanje u 11 zemalja Evrope (Hrvatska, Letonija, Mađarska, Litvanija, Estonija, Poljska, Slovenija, BiH, Srbija, Češka i Slovačka) pokazalo je da stanovnici Srbije od svih najviše žele ode iz zemlje. Na to je spremno čak 82 odsto ispitanih , a odmah iza našeg neslavnog rekorda su komšije iz BiH (79 odsto) i Hrvatske (77 odsto).

Vrlo je karakteristično da su u ovoj anketi i sredovečni ljudi, oni stariji od 55 godina izrazili veliku spremnost za odalazak – 58 odsto njih.

Ako letimično pogledamo pisanje medija o ovoj temi u poslednjih dve,tri decenije videćemo da su tekstovi i naslovi iz godine u godinu isti: „Sve više obrazovanih odlazi“, „Mladi žele da odu“. Srbija je po tome sami svetski vrh, jedino je ispred nas Gvineja Bisao. Sirotinja!

Iz Srbije godišnje odlazi više od 30.000 ljudi. Za poslednjih 20 godina mi smo izgubili 600-700 hiljada najboljeg nacionalnog potencijala. Svi koji su otišli imaju želju da se skuće „tamo“. I to će uraditi mnogo lakše nego oni koji su ostali u Srbiji.

Kada se uporede prosečne plate i prosečne cene stanova „tamo“ i „ovde“ dobije se razlog više za odlazak. Na primer, za stan od 60 kvadrata u Berlinu potrebno je izdvojiti 107 plata  ili 9 godina rada. Za isti stan u Pragu  Česi moraju da rade 15,6, godina dok za 60 kvadrata u Beogradu treba odvojiti 22,4 godine rada.

Slika koju ovih godina gledamo iz mnogih ruralnih područja; prazne kuće napuštena imanja za desetak godina biće uobičajena i za gradske sredine. Prazno, napušteno, na prodaju…

Nijedna vlast 30 i kusur godina ništa nije učinila da se ovo stanje promeni. I ne pričaju o tome, sem ako ih neko ne prozove. A šta onda u ovakvoj slici propadanja znače rejtinzi, „jedoglasna podrška“, šta ti znači „izaći ću svima na crtu“.

Smeš li prijatelju, smemo li svi mi, da izađemo na crtu onom mučeniku sa ostrva Vido, junaku sa Kajmakčalana, regrutu u sremskom rovu. Jesu li oni ginuli za ovakvu Srbiju iz koje mladost beži. Je li to smisao politike i vođenja države!?

Ne čujem vas, vas, vas koji sve radite zbog Srbije.

*Kolumna je objavljena u februaru 2017. godine na BIZLife portalu a ponovili smo je jer je i danas podjednako aktuelna

Izvor: BIZLife

Komentari 1

  1. Aleksandar Milanović

    Нек нам је Бог у помоћ!
    Страшна поражавајућа вишедеценијска агонија која се наставља.
    Од почетка деведесетих сваки позитивни помак је болан и представља 10-тоструки напор и очекује 20-тоструки одпор негативних сила. Невероватан отпор према позитивним променама нажалост имамо. Али зато све најгоре са стране упијамо.

    Љубав према Србији и нама самима, вера у Бога као најважнија и вера да можемо и морамо да се боримо за нашу децу и нашу прелепу отаџбину!!! Немамо право на апатију која нас притиска (иако је очекивана) и на посматрачки однос према свему шроје важно и битно!

    Само слога србина спашава.

    Чинимо сви добро на сваком кораку.
    Молимо се Господу да нам помогне (јер очигледно да нам самима не иде баш најбоље независно од режима на власти) како би ојачали и били пример деци.
    Опраштајмо једни другима.
    Не делимо се око било чега-уједињујмо се.
    Хвалимо од срца добро учињене ствари независно од кога да су.
    Не будимо себични.
    Храбро и добронамерно критикујмо лоше ствари именом и презименом са предлогом како би требало решити дати проблем да свима (или већини) буде боље.
    Делујмо локално, мислимо позитивно.

    Свако добро од Господа,
    Александар Милановић
    Прокупље