„Putovanje u središte sebe ili šta sam naučila tokom tri nedelje u SAD“

PinterestFacebookTwitterShare

Šta okuplja 23 žene sa četiri kontinenta na tri nedelje provedene u koferima i aerodromima? Da li je neskromno reći da ih okuplja izuzetnost, posvećenost, naporan rad, marljivost, izdržljivost i pre i iznad svega, vera u sebe?

I otkud ja među takvim ženama?

International Visitor Leadership Program – IVLP program razmene organizuje Stejt Department nepunih 80 godina. Jezikom brojeva 200 000 ljudi je prošlo kroz ovaj intenzivan program a čak 500 od njih su sadašnji ili bivši visoki predstavnici svojih zemalja. Na program razmene ne možete da se prijavite već neko iz vaše zajednice mora da vas kandiduje. To mi je laskalo pre puta a onda me vratilo na zemlju jednom kada sam upoznala žene sa kojima sam zajedno prošla kroz program.

Stidljiva i povučena kakva jesam, sve vreme sam se pitala odakle ja u grupi fenomenalnih i posvećenih žena koje pomeraju baš sve granice u zemljama iz kojih dolaze. Svakog dana, na početku svakog sastanka smo imale po minut da se predstavimo domaćinima. Svakog dana je nešto novo izlazilo na površinu.

Na primer, Klara sa Mauricijusa se u početku predstavljala kao konsultant, da bih tri nedelje kasnije naučila da vodi Udruženje poslovnih žena, da je vlasnica firme koja se bavi uvozom i izvozom gotovih proizvoda sa Mauricijusa i vodi mrežu podrške ženama koje ulaze u privatno poslovanje. Najstarija od nas, nepunih 60 godina, imala je i najviše energije da sluša predavanja, da ode u šoping nakon napornog dana i uveče izađe na piće! Lekcija naučena: godine su izgovor da naši strahovi postanu opravdani i društveno prihvatljivi.

U kofer sa sobom sam ponela i svoja predubeđenja da je položaj žena u Srbiji izuzetno težak i nepravedan, da smo manje plaćene od naših muških kolega i da se naš glas ne čuje. Mišljenje nisam promenila ali kad jednom čujete da žene iz bliskoistočnih zemalja putuju u pratnji svojih muških rođaka ili supruga, ili da ne mogu samostalno da otputuju sa decom iz zemlje bez posebnih dozvola, malo sam se zapitala nad svojim ubeđenjima. Neke od nas još uvek moraju da se bore za elementarna prava. Tako da ne uzimam više zdravo za gotovo, makar činjenicu da moje najuže okruženje ne vidi problem u tome da otputujem na tri nedelje bez nekog posebnog opravdanja. Sa druge strane, stavila sam empatiju i razumevanje drugih kultura na mali test.


Svi znamo za kliše da je Amerika obećana zemlja i da tamo teku samo med i mleko, da se pare beru sa drveća u Central parku i da je dovoljno samo da postojite, ostali problemi nestaju sami od sebe. Istina je da sve to može da bude istina, ali da to mora da postane vaša istina. Osim možda onog dela sa branjem novca. Tu morate da uposlite vaše ruke. Program nam je dao šansu da vidimo kako sistem funkcioniše po vertikali i horizontali.

Mogle smo u teoriji i praksi da vidimo kako funkcioniše federalni sistem, bankarski i investicioni sistem, start-up scena ali i koliko je važno da vratimo zajednici to što su verovali u nas i uložili svoje vreme, znanje i novac da podrže naše ideje. Kako smo menjale gradove, tako sam beležila ključne reči po kojima ću pamtiti iskustva. Neke od njih su: eko-sistem, zajednica i zajedništvo, socijalno preduzetništvo, integracija, obrazovanje i novac.

Naučila sam da naša start-up scena, zovimo je buđenjem preduzetničkog duha, nije tako loša. Moramo da radimo mnogo na tome da promenimo neke osobine i probudimo veštine koje su godinama bile potiskivane, da prebolimo sve dečije bolesti u kratkom periodu i kako bismo nastavili da rastemo i da se razvijamo. Jer mi se uspeha plašimo kao što se plašimo neuspeha!

Na marginama beležaka sa putovanja sam zapisala nešto što bih mogla da zovem zaključkom celokupnog putovanja. Equality of opportunity, not equality of results. Ta jednostavna rečenica može da sumira sva moja razmišljanja na temu preduzetništva, razlika između muškog i ženskog preduzetništva, odnosa prema uspehu i neuspehu, učenju, radu i rastu!

piše Sanja Milosavljević, Moje gnezdo