Neslavni rekord Srbije, zemlje iz koje se najčešće odlazi

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Pixabay

Piše: Milenko Vasović

Ona ima 22 godine i sledeće godine bi trebalo da diplomira na jednom tehničkom fakultetu u Beogradu. Zove se Danica i planira da master studije nastavi negde u Evropskoj uniji, najverovatnije u Sloveniji. Raspitala se, i gotovo da nema nikakvih ograničenja, treba samo da konkuriše. Tako će njen boravak u Srbiji za dug period biti prekinut.

– Nadam se da ću naći posao negde u Evropi. Ne bih volela da moram da se vratim, ovde su plate mizerne, a i druge stvari me nerviraju, na primer to zapošljavanje preko stranaka. Neću da mi život prođe u raspravama i nekakvim vanrednim situacijama kao što je prošao generaciji mojih roditelja, kaže Danica.

Svake godine se u Srbiji realizuje oko 30 hiljada ovakvih priča. Odlazak je u poslednjih nekoliko godina  poprimio epidemiološke razmere: procenjuje se da je 2014. zemlju napustilo 57.000 ljudi, a već 2015.  svih 60 hiljada. Ni prošla ni pretprošla godina nisu bile ništa drugačije.

Prema procenama razvijenih zemalja okupljenih u OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj)  a tamo se najčešće odlazi, od 2004. do 2014. u proseku se iz Srbije, u potrazi za boljim životom, iseljavala 31.000 naših sugrađana. Zapravo, odlazila je srž nacionalnog  bića, najčešće mladi između 25. i 35. godine. I  većina ih je sa fakultetskom diplomom.

Zamislite grad sa 600-700 hiljada ljudi čiji je prosek starosti 30 godina i gde je svaki drugi žitelj visokoobrazovan. To je kapital za svaku zemlju u populacionom, ekonomskom, kulturnom i svakom drugom smislu.

Da li je možda bilo bolje da je Srbija smanjila ulaganja u gubitaše i malo racionalisala vojsku pa zadržala deo ovog potencijala koji je, verovatno, zauvek izgubila. Bili bismo jači i u ekonomskom i u vojnom smislu, jer nema jače sile od ljudstva. Bolje bi bilo da smo sačuvali bar deo od ovih 600-700 hiljada nego što telalimo o nabavci nekakvih vojnih skalamerija.

Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, još pre dve godine je upozorio da je prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma Srbija na prvom mestu u svetu po „odlivu mozgova“. Po proceni akademika Kostića, za deset do 15 godina, moglo bi da dođe do „ozbiljnog deficita raspoloživih resursa sa visokim obrazovanjem“.

 I prof. dr Vladimir Grečić, međunarodni stručnjak za pitanja migracija, smatra da će to imati dalekosežne posledice, jer su zemlji potrebni visokostručni kadrovi bez kojih nema konkurentnosti privrede, inovacija…

Odlazak mladih i obrazovanih je veliki finansijski gubitak. Procena ja da jedna fakultetska diploma državu košta oko 100 hiljada evra. Ako to pomnožimo sa brojem onih koji su otišli kao gotovi stručnjaci, dobićemo fantastične cifre, 20-30 milijardi evra. Toliki je to gubitak za zemlju koja ih je školovala. Istovremeno to je poklon najbogatijim državama u koje ti stručnjaci odlaze. I to je jedan od primera kako neokolonijalne sile uprežu čitave nacije i države da rade za njih.

Predrag Slijepčević, profesor na jednom londonskom univerzitetu, u novoobjavljenoj knjizi „Kako zloupotrebljavamo nauku i budućnost čovječanstva“ kaže da su na ovaj način EU i SAD direktni korisnici budžeta manje razvijenih zemalja. I po njemu, red bi bio da neki deo novca, kroz donacije, ili na drugi način, vrate tim državama.

Naši stručnjaci su u svetu priznati. Nedavno je američki matematičar Dejvid Loren za Si-En-En izjavio da je srpska omladina najpametnija na svetu. Bilo tačno ili ne, lepo zvuči. A na sličan način nas je video i Paulo Korea, menadžer za trgovinu i konkurentnost Svetske banke, koji je nedavno gostujući u Beogradu izjavio da je Srbija na vrhu liste najboljih naučnika, ali na dnu po tome koliko uspeva da ih zadrži. Po njemu, naša naučna zajednica je veliki neiskorišćeni potencijal zemlje u koji mora više da se ulaže.

Cinik bi rekao da građani ne mogu da podnesu blagostanje i lagodan život pa odlaze. Ali odlaze i iz drugih bogatijih država. Čak i Nemačka ima problem sa odlivom kadrova. To su nekakve zakonomernosti. Na primer, nemački lekari odlaze u Švajcarsku, u Ameriku, a onda Nemci otvore vrata doktorima iz istočnih zemalja.

Pojedine zemlje pronalaze razne načine da se taj odliv mozgova smanji. Rusija, na primer, ima program stažiranja u velikim kompanijama gde učenici i studenti odlaze pred kraj školovanja i mnogi u tim kompanijama ostanu. Odnedavno je, kako prenosi Sputnjik, uveden i projekat „Lideri Rusije“ koji stručnjacima koji su u četrdesetim godinama omogućava da napreduju, pa su neki već postali zamenici gubernatora ili čak ministara.

U anketama koje su radili razni istraživači, mladi uglavnom ističu da planiraju odlazak ili odlaze iz Srbije iz ekonomskih razloga, nemanja posla, života s roditeljima… Međutim, nije mali broj onih koji odlaze zbog potpuno poremećenog sistema vrednosti.

Vladimir Petronijević, direktor Grupe 484 koja se bavi migracijama, za Dojče vele je ocenio da su „ljudi  nezadovoljni kvalitetom života u Srbiji u nekom dubljem, suštinskom smislu. Jer njima je preko glave jurnjava za vezom i poznanstvima povodom svakog životnog problema – od upisa deteta u vrtić do odlaska lekaru. Na sve to se naslanja naopak sistem vrednosti, a na kraju čitavog tog lanca se nalazi napredovanje po političkoj liniji.

To bismo, makar, mogli da promenimo, ništa ne košta, a značilo bi!

Šest preporuka UN

U 2013. godini, stručne službe UN su prikupile i objavile podatke o šest posebnih mera za privlačenje investicija iz dijaspore, i to: (1) poreski izuzeci ili poreske olakšice; (2) smanjenje carina na robu ili uvozne dažbine za preduzeća pripadnika dijaspore; (3) preferencijalni tretman kod odobravanja kredita; (4) preferencijalni tretman kod odobravanja licenci; (5) pojednostavljene birokratske procedure za investiranje; i (6) obveznice za dijasporce ili zajednički fond.  Od 128 zemalja za koje su bili raspoloživi podaci u 2013. godini, vlade samo 50 zemalja su pokrenule najmanje jednu od ovih šest mera.  Do 2013. Srbija nije uvela nijednu od pomenutih mera – zapisano je u studiji UN, a ističe za Bizlife profesor Vladimir Grečić.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Pixabay

Komentari 4

  1. Aleksandar Milanović

    Katastrofalni podaci.

    Alarmantni podaci koji se decenijama unazad guraju pod tepih.
    Potreban hitan akcioni plan za mnoštvom mera i tačnim vremenom realizacije kako bi počeli da smanjujemo odliv mladih i obrazovnih i krenemo put povratka onih koji su otišli.
    NAJVAŽNIJI ZADATAK OVE ZEMLJE JE TO.
    Moramo poštovati prave vrednosti. Ne smemo rijalitima i fudbalskim debaklima reprezentacije da dajemo ogroman medijski prostor i finansijske injekcije drzave dok nedovoljno pažnje poklanjamo mladim obrazovnim ljudima i vaterpolo reprezentaciji kao PLANETARNO VISEDECENIJSKO NAJBOLJOJ. Moramo da jasno izdvojimo prioritete i nacionalne sportove.
    Kad svu snagu usmerimo na mlade i uspešne ljude sa jedne strane i direktno odvojimo POTVRĐENO NAJBOLJE na svetu od nekih kojih su pre 100 godina bili 2-3 onda ćemo dati jasan signal da razumemo problem. Da nagrađujemo i ulažemo u najbolje.
    Kad bi trebalo !
    O D M A H .

    Aleksandar Milanović
    Prokuplje

  2. Marija

    Da dodam samo pošto o ovome ja kokodačem poslednjih 15 godina na žalost od jednog vrlo priznatog privrednika na ovu moju opasku dobila odgovor da su odavde uvek odlazili pa smo živi. Jedno od moje dece je posle 5 gidina odsustvovanja došlo na godinu dana ovde i evo već komentariše: Jedva čekam da odem ne mogu ovu negativnost neraspiloženje više da slušam i gledam. Kakvi ste bre postali to SVI vi…

  3. Milena

    Napisah komentar i dadoh svoje mišljenje, pa ga obrisah jer nema svrhu.

  4. L. Beta

    Studentima je dovoljno da gledaju svoje profesore pa da shvate u kakvoj zemlji zive: profesori su privatizovali fakultete, koriste ih kao “sigurica” odstupnicu a vreme i energiju posvecuju svojim privatnim firmama koje su pride natovarili na grbacu Ministarstva za prosvetu, nauku i tehnoloski razvoj. Studentima ne prenose znanja koja njihovi vrsnjaci u svetu dobijaju jer ne zele da stvaraju konkurenciju, a ni ne znaju sta su novi trendovi: zakonom neophodne naucne radove objavljuju u Estonskim, Azerbedzanskim i slicnim casopisima koji su po nacionalnom kljucu dospeli na Tomson-Rojters listu.

    Posebno je za studente degutantno porodicno svojatanje fakultetskih pozicija. Profesori obeybedjuju svojoj deci drzavnu “siguricu” i zaposljavaju ih sebi za asistente, pa je tako jedan arhitekta izabran za docenta na elektrotehnici kod svoje mame, a jedan molekularni biolog za asistenta elektrotehnike kod svog tate, a jedan umetnik za profesora egzoticnog jezika kod tate dekana, a sin drugog dekana, u cetrdesetoj zavrsio Visu skolu, brzometno je magistrirao i doktorirao na skrajnutom drzavnom univerzitetu da postane kod tate dekana docent … broj profesorske dece koja ne krse zakon mozda ali su se nasla ispred drugih kandidata po kriterijumu nepotizma je nemerljiv. Sto je lose i za onu profesorsku decu koja su zaista bila daleko, daleko bolja od ostalih (i otisla u inostranstvo, da ih ne bi izjednacavaili sa nepostistima).

    Studenti sve to gledaju i opravdano se pitaju: ako je u akademskoj sredini tako, ako drzava ne sprovodi kontrolu i zavodi red medju 13 000 ljudi (toliko po nekim procenama ima naucnih radnika u Srbiji), sta da kazu za ostalo?

    I odgovaraju delima: put pod noge i “Never more”, Srbijo.