Begović za BIZLife: Mladih je sve manje, Srbija gubi veliki ljudski kapital

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Privatna arhiva

Boris Begović je redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Na ovom fakultetu predaje Osnove ekonomije, Ekonomsku analizu prava i Pravo konkurencije, a za specijalno izdanje magazina BIZLife sa profesorom Begovićem govorimo o mladim ljudima, njihovim perspektivama i društvu u kojem žive.

Već se godinama priča o „odlivu mozgova” iz Srbije. Koliko je taj problem ozbiljan i koje će posledice ostaviti?

Ne bih da se u ovakvom razgovoru pozivam na statistike, još manje na uporedne analize koje obuhvataju uporedive zemlje, budući da je čak i bez toga jasno da je reč o veoma ozbiljnom problemu, naročito imajući u vidu veoma nepovoljne demografske tokove u Srbiji. Broj stanovnika naše zemlje se smanjuje, zemlja gubi stanovništvo, prosečna starost stanovništva se uvećava, mladih je sve manje, a većinu mladih koji odlaze čine oni dobro obrazovani, oni koji poseduju veliki ljudski kapital. A ako, u krajnje neizvesnom procesu približavanja EU, dođe do pomaka u pogledu liberalizacije zapošljavanja državljana Srbije u evropskim zemljama, ovi tokovi će postati još snažniji. Problem je ozbiljan i biće sve ozbiljniji. A što se posledica tiče, budući da je odavno uočeno da je ljudski kapital značajan faktor privrednog rasta, izvesno je da će privredni rast Srbije, jedne od najsiromašnijih zemalja u Evropi, biti daleko sporiji nego što bi to mogao da bude.

Kakva je perspektiva mladih ljudi koji odlaze, a kakva onih koji ostaju?

Oni koji odlaze mogu da očekuju da će živeti u dobro uređenim društvima, u kojima postoji velika izvesnost u svakom pogledu: ugovori se sprovode, dogovori se poštuju, prava se ostvaruju. Možda će, nikako neminovno, u određenom smislu biti građani drugog reda, ali će biti građani drugog reda u dobro uređenim društvima u kojima će postojati jasna pravila igre, nagrada za njihovo poštovanje i kazna za njihovo kršenje. Ništa od toga ne mogu da očekuju u Srbiji, bar ne u neko dogledno vreme.

Tema ovog broja su mladi i uspešni koji rade u Srbiji. Koliko se u Srbiji ceni uspeh i šta čeka mlade i uspešne? Da li taj potencijal koji imaju mogu da ostvare ovde?

Mnogi ljudi u Srbiji ne cene tuđi uspeh, naročito ukoliko je reč o uspehu mladih. No, postoje oaze u kojima se uspeh ceni, budući da se u njima shvata da zajednički uspeh može da se zasniva isključivo na uspehu pojedinaca i njihovoj želji za afirmacijom. Te oaze su uglavnom u privatnim sektoru, kako u korporacijama koje su došle iz inostranstva, tako i u pojedinim domaćim inovativnim preduzećima. One se nalaze u onim privrednim delatnostima, poput IT sektora, u kojima je inovativnost ključ uspeha. Što se javnog sektora tiče, u njemu dominiraju druge vrednosti i uspeh zasnovan na pameti, znanju, disciplini, marljivom radu i inovativnosti često nije poželjan. Više se ceni socijalna inteligencija, koja se najčešće svodi na puku poslušnost, kao i odgovarajuća partijska pripadnost i odanost na toj osnovi. Zbog toga i ne čudi niska efikasnost domaćeg javnog sektora.

Nema jedinstvenog odgovora u pogledu ostvarivanja potencijala – talentovani mladi ljudi su heterogena grupa. U mnogo čemu profesionalni uspeh zavisi od toga o kojoj je struci reč, za šta su se u životu opredelili i kakve su im preferencije – za kakav su se život opredelili. Mnogi moji odlični i talentovani studenti opredelili su se za rad u advokatskim kancelarijama i moj utisak je da su u velikom broju slučajeva oni ostvarili svoj potencijal i da su zadovoljni životom koji žive. Ne znam kakva je situacija sa mladim talentovanim, na primer, fizičarima.

Kakvo je vaše mišljenje o tome kako se društvo danas odnosi prema mladom čoveku?

Mislim da je ključno pitanje kako se društvo i današnja politička elita, koja formuliše pravila igre, odnose prema ljudima, bez obzira na njihove godine, pa odatle dolazi i odgovor na pitanje kakav je odnos društva prema mladom čoveku. Vrednosti koje se danas u Srbiji u javnom obraćanju propagiraju, smatram, suprotstavljene su fundamentalnim ljudskim vrednostima, onima koje su se uspostavile još u vreme prosvetiteljstva. Zagovara se isključivost, netolerancija, onemogućava se dijalog bilo koje vrste, traži se apsolutna poslušnost, servilnost i snishodljivost. Ne ohrabruje se marljivost, slobodno razmišljanje, kreativnost i sticanje novih znanja. Disciplinovanost, koja je svakako vrlina, traži se samo u kontekstu poslušnosti, ne kao disciplinovanost samousavršavanja, učenja, još manje disciplinovanost kao sistematičnost razmišljanja i istraživanja.

Takav odnos prema ljudima, smatram, naročito pogađa talentovane, vredne mlade ljude, one koji imaju kreativne potencijale. Društvo, preko svoje političke elite, poručuje im da oni nisu poželjni i da njihov uspeh neće biti nagrađen. A mladima koji nemaju te vrline, koji nisu previše talentovani, koji biraju liniju manjeg otpora, koji su za uspeh u životu spremni da prekrše osnovna moralna pravila – poručuje da je ovo svet za njih, samo ukoliko pristupe pravoj partiji i rade poslušno ono što im se kaže.

Današnja politička elita svojim primerom pokazuje mladima kako se odnosi prema njima. Ministar unutrašnjih poslova ne može da se seti na kom je to fakultetu diplomirao, u tome sledi bivšeg predsednika države, ministar finansija i njegov plagijat postali su opšte mesto, guvernerka NBS doktorira na Fakultetu za uslužni menadžment (sic!) i niko od njih nije izgubio niti jednu privileguju koje im donose njihovi državni položaji, na kojima i dalje o(p)staju. Jasna poruka mladima šta od njih očekuje današnja politička elita Srbije. Tako se danas društvo odnosi prema mladima.

Da li su u današnje vreme osnovna znanja iz ekonomije bitnija u odnosu na neka prethodna vremena? 

Daleko su bitnija nego u vreme kada sam ja bio mlad. Doduše, to je bilo baš davno. Današnji privredni sistem je, manje ili više, tržišni i za mlade ljude je izuzetno bitno da razumeju kako taj sistem funkcioniše – upravo im to donose osnovna znanja iz ekonomije. Nije reč o tome kakav vrednosni sud o današnjem privrednom sistemu mladi imaju, bitno je da razumeju kako on funkcioniše, bitno je da razumeju svet oko sebe. Mogu mladi da imaju o tom svetu loše mišljenje, da ga ne opravdavaju, da streme njegovoj promeni u neki drugi svet, to je prirodno za mlade, ali je, smatram, neizostavno da razumeju to što je oko njih, što im se ne dopada, budući da je to jedna stvarnost koja im stoji na raspolaganju. U takvoj stvarnosti moraju da žive i da donose odluke o sebi i svojoj budućnosti.

Postoje studenti prava koji sebe ubeđuju da im znanja iz ekonomije nisu potrebna. Misle, kada već na drugoj godini imaju uvod u građansko pravo i krivično pravo, nije im potrebna još i ekonomija. Ipak, najveći broj studenata shvata već tokom studija koliko im je ekonomija potrebna, a puna spoznaja te potrebe dolazi kada se zaposle, kada počnu da rade u korporacijama ili kada kao advokati zastupaju strane u privrednim sporovima. U poslednje vreme i pojedine sudije – doduše, ne većina – počinju da shvataju da su im potrebna znanja iz ekonomije, bar mi se tako čini.

Šta je vama najvažnije kada je rad sa studentima u pitanju? Da li im možda delite savete i koji se ne tiču gradiva?

Kao što sam već rekao u odgovoru na prethodno pitanje, veoma mi je važno da moji studenti razumeju stvarnost oko sebe i kako svet oko njih funkcioniše. Zbog toga insistiram da znanje znači – razumevanje. I to je za mene najvažnije. A u toj interakciji, tokom predavanja, tokom ispita, počinju da se razdvajaju dobri studenti od onih koji to nisu i počinju da se izdvajaju najbolji. A sa tim najboljima dodatno radim, posvećujem im dodatnu pažnju, ne samo u vezi sa gradivom. S njima razgovaram o njihovoj budućnosti u profesiji. Nikada im ne delim nikakve savete. Pažljivo ih slušam i trudim se da im predočim kakve alternative stoje ispred njih i kakve su pogodnosti i troškovi opcijâ koje im stoje na raspolaganju. U pitanju su njihovi životi, njihova budućnost, pa oni treba da donose odluke o tome – tu nisu primereni saveti nekoga koji je pri kraju svog radnog veka.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Privatna arhiva

Piše: M.Miličković

Komentari 1

  1. argus

    Ja sam lekar, dobi otprilike kao uvaženi profesor i takođe smatram da je ekonomija neophodna svugde. Ništa ne bi falilo ni da studenti medicine imaju koji čas iz te oblasti na fakultetu.