Večiti podstanari ili zaštićeni stanari?

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Pixabay

O problemu zaštićenih stanara intenzivno se priča više od godinu dana. Iako je Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, kojim je obuhvaćena i ova grupa, stupio na snagu 1.1.2017. godine do sada se nije mnogo odmaklo. Na odluku o preseljenju u drugi stan u Srbiji čeka oko 3.000 nosilaca stanarskog prava. Samo u Beogradu na novu adresu čeka oko 1.400 porodica, ali do sada nije preseljena ni jedna.

Rok za rešenje ovog problema je 10 godina, ali nestrpljivi su kako prvobitni vlasnici stanova koji žele što pre da uđu u svoj posed, tako i zaštićeni stanari jer ne znaju gde će i kada dobiti novi krov nad glavom. Do tada, plaćaće stanarine koje su duplirane, ali i dalje ispod tržišne vrednosti. Međutim, iz Udruženja zaštićenih stanara, poručuju da su mnogi tzv. zaštićeni stanari u poznim godinama, te da od svoje penzije ne mogu da plaćaju taj iznos.

Zašto su zakoni uvek zaboravljali na zaštićene stanare?

Čini se da se zakupci stanova u privatnom vlasništvu na neodređeno vreme godinama nalaze u začaranom krugu. Za njih se najčešće govori da su „uzeli nešto što im ne pripada“ ili „oteli tuđe“, ali problem je mnogo kompleksniji nego što na prvi pogled izgleda. Naime, neposredno nakon Drugog svetskog rata oni su useljeni u stanove koji su oduzeti kao višak stambenog prostora ili u stanove koje je okupator oduzeo još 1941. godine. Iako prvobitni vlasnici nisu imali pravo punog poseda, stanovi su formalno pripadali njima.

Upravo takva definicija u zakonu dovela je do problema koji je ostavio zaštićene stanare da žive skoro sedamdeset godina u stanu koji nije njihov. Iako su kao i svi građani od 1960. godine uplaćivali doprinose u stambene fondove, nisu imali pravo niti da dobiju stan u javnoj svojini, niti da otkupe stan u kojem su živeli.

S druge strane, niz zakona koje je država donosila nisu nikako išli na ruku korisnicima stanova u privatnoj svojini. Kako nam je objasnila Maja Nešić iz Udruženje građana za zaštitu prava zaštićenih stanara u privatnom vlasništvu, država je kroz nekoliko zakona u prošlosti omogućila trgovinu imovinom u kojima su živele porodice koje su imale stanarsko pravo.

Kako je navela, trgovina neuseljivim stanovima postoji više decenija. “Prvobitni razlozi trgovine ili poklona su bili zaštita od nacionalizacije. Vlasnici su poklanjali ili prodavali stanove najbližoj rodbini. Kasnije se ta trgovina proširila i postala deo pravnog nasleđa SFRJ kao i Republike Srbije. Novi vlasnik se u svim pravnim okvirima u prethodnim državama i danas smatra pravnim sledbenikom starog vlasnika”, kazala je ona.

Zaštićeni stanari su bili izopšteni ne samo na ovaj način, već i Zakonom o stanovanju iz 1992. godine. Naime, lica koja su imala stanarsko pravo u stanovima u privatnoj svojini, nisu mogla da otkupe stanove u kojima su živeli. Jedino što su tada dobili je promenjen status, koji nije nudio rešenje. Odnosno od tada su postali nosioci prava na zakup stana na neodređeno vreme, uz simboličnu mesečnu nadoknadu originalnim vlasnicima. S druge strane, istim zakonom, građanima koji su živeli u stanovima u javnoj svojini omogućeno je da kupe stanove u kojima su boravili i to za iznos koji je bio ispod tržišne cene.

Kako Maja Nešić iz Udruženja navodi devedestih su stanovi kupovani čak i za nekoliko maraka. Oni koji su uspeli da postanu vlasnici neuseljivih stanova platili su cenu koja je bila 1/3 od tržišne cene neuseljivih stanova.

Novi Zakon o stanovanju i održavanju zgrada konačno rešenje?

 U Ministarstvu za građevinu, saobraćaj i infrastrukturu kažu da zakon koji je stupio na snagu pre godinu dana nudi konačno rešenje ovog problema. Prema rečima Jovanke Atanacković, pomoćnice ministra za stambenu i arhitektonsku politiku odredbe zakona su formulisane tako da se uključe obe strane, vlasnici i zakupci stanova., te da su državni organi i lokalna samouprava zaduženi da se postignu realna i rešenja u sadašnjim uslovima ograničenih resursa jedinica lokalnih samouprava.

I u Udruženju su saglasni da ovaj Zakon treba da reši problem, ali da su pojedine stavke sporne. Osnovne zamerke su što nije predviđena lokacija preseljenja, kao i što je određena veličina stambenog prostora. Za jednog člana domaćinstva predviđeno je 30 m2, a na svakog sledećeg člana dodaje se 15 m2, odnosno stan može imati najviše 86 m2. Problem su i visoke stanarine koje mnogi stariji stanari neće moći da plaćaju. Iz ovih razloga, nekoliko udruženja je prošle godine održalo više protesta.

Maja Nešić ističe da je Udruženje došlo do nezvaničnog spiska stanova u vlasništvu grada i da sa sigurnošću može da tvrdi da Beograd ima dovoljno stanova čak i u najužem delu grada u kojima bi novi dom mogli da nađu zaštićeni stanari.

Međutim, do sada je formirana samo Radna grupa kako bi se usaglasili stavovi i utvrdili prioriteti, ali niko nije preseljen.

Kako su se nekadašnje države SFRJ izborile sa ovim nasleđenim problemom?

Kako kaže Jovanka Atanacković iz Ministarstva građevine, saobraćaja i infrastrukture, rešenja i u okolnim državama su slična.

Tako u Hrvatskoj, zakon koji se tek nalazi pred Saborom, predviđa da u narednih pet godina zaštićeni stanari plaćaju zakupninu koja će se na godišnjem nivou povećavati 1,2 puta godišnje. Nakon tih pet godina, vlasnik ulazi u posed stana, dok će država subvencionisati zaštićene stanare, odnosno pokrivaće razliku između najamnine i tržišne najamnine.

S druge strane, Slovenija je taj problem rešila tako što je zaštićenim stanarima ponudila stanove koji imaju istu tržišnu vrednost kao i stanovima u kojima su decenijama živeli. Takođe, vodila je računa i da budu iste lokacije. Ako bi se taj model preslikao na Srbiju to znači da bi neko ko živi u stanu od 80 m2 na Vračaru, dobio stan iste kvadrature i na istoj lokaciji.

Kakva je situacija u ostalim gradovima u Srbiji nema pouzdanih podataka jer su rešenja prepuštena lokalnim jedinicama samouprave. Budući da Srbija teži usklađivanju zakona sa zakonima EU, čija konvencija štiti Pravo na imovinu, sigurno je da će se nacionalizovani stanovi naći u rukama vlasnika. Međutim, da li to znači da će ljudi koji skoro 70 godina živeli u tuđim stanovima, plaćali i poreze i izdvajali za stambene fondove postati opet podstanari u manjim stanovima ili na drugim lokacijama još nije sasvim jasno.

PRAVO STANJE STVARI

U Srbiji je oko 300 nosilaca stanarskog prava živi u zadužbinama. I njih je većina zakona tokom prethodnih decenija izgubila iz vida. Od 1992. godine čak 80 odsto zadužbina je otkupljeno, a samo jedna od 20 odsto preostalih neotkupljenih zadužbina, i to Zadužbina Nikole Spasića je dobila pravo uknjiženja privatnog vlasništva imovine zadužbine,  kroz postupak koji se vodio u Agenciji za restituciju po Zakonu o restituciji. Nijedna druga nije uspela dokazati pravni kontinuitet sa zadužbinama od pre II svetskog rata po Zakonu o restituciji.U tom slučaju kada zadužbina ne obnovi rad, stanar dobija pravo otkupa stana u kome živi po novom zakonskom rešenju iz Zakona o stanovanju.

Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Komentari 3

  1. Jasna

    Svi zašticeni su mogli da kupe stanove u kojima žive, vrlo povoljno, da su hteli. Sve što su znali da mi kažu je: ovo je naš stan i sa me nazovu najpogrdnijim imenima. A svašta smo im nudili, stan u vlasništvo, kupuvinu stana u kojem žive, zamenu… Ne, ništa nisu hteli. I nisu ušli na tako divan nacin, kako novinar opisuje, već čizmom kao Grdići. Grdići bili, Grdići ostali, bar u mom slučaju. Ni kiriju ne plaćaju po zakunu već kad hoće i koliko hoće. Ne razumem do kada ćete ih oplakivati u svim novinama.

  2. Milovan

    Oni se sele u druge stanove jer su to njihova prava.Sta je sporno vise i dokle zla krv vise?

  3. vanesa

    Zaštićeni stanari su zaštićeni kao beli medvedi… To je diskriminatorski u odnosu na privatne vlasnike koji osim “gole” svojine, samo na papiru, ništa nemaju… Bilo je više mogućnosti i više prilika kada je njihov status država mogla da reši, ali nije… Sada je tu zakon koji predviđa neka rešenja, ali se on ne sprovodi, a morao bi da se sprovede bar u delu o povećanju zakupnine koja bi morala da bude veća bar dva i po puta nego do sada… Nepovećavanjem stanarine čini se ogromna nepravda starim vlasnicima a zaštićenima se problem ne rešava već samo produžava… To je nekorektno i prema jednima i prema drugima… Država ima stanova na raspolaganju i treba da ispravi obe nepravde: istorijsku prema starim vlasnicima i civilizacijsku prema zaštićenim stanarima… Zato državo, ti si na potezu… Uradi šta treba radi ispravljanje istorijske nepravde i nediskriminacije… Krajnje je vreme!