Beograd će poželet vozova…

Piše: Milenko Vasović

Šta će biti sa Glavnom železničkom stanicom u Beogradu posle prvog jula, kada vozovi odlukom vlasti, prestanu u nju da dolaze. Biće da to nije naša briga, jer niti je to više naša imovina, niti se nalazi na teritoriji Srbije. Ona će biti u rukama vlasnika „Beograda na vodi“ i na prostoru na kome ne važe srpski zakoni.

Tako smo mi nekakvim nazovi investitorima, predali ono zašta su mnogi i živote vekovima davali. Bože, da li ovo odnekuda gledaju major Gavrilović i njegovi junaci? Da li vide koliko smo mi, njihovi potomci, nedostojni njihovog imena? Da li ih je sramota što smi mi ovakvi – nikakvi?

Elem, samo je Gavrilovićev bataljon u stanju da zaustavi ovu okupaciju, pošto je teško i zamisliti da Zavod za zaštitu spomenika ima snage da sačuva ovaj simbol glavnog grada. Ostaće upamćeno da je otvorena 1884. godine u vreme kralja Milana Obrenovića, uz prisustvo zvanica iz cele Evrope a da je ugašena kad je na čelu Srbije bio Aleksandar Vučić. U međuvremenu je bila i najlepša i najprometnija u ovom delu sveta.

O ovoj stanici toliko, a šta ćemo sa ljudima? Sa onim običnim svetom koji putuje vozovima, čiji posao, školovanje, lečenje… zavisi od njih? Kako će se sada snalaziti taj svet koga će lokomotiva umesto u centar grada dovesti u nekakvu nedođiju, u nekakav Prokop i Topčider?

Neko će reći, pa nisu Topčider i Prokop nedođija. Sa Topčidera su nekada putovali i Obrenovići i kralj Aleksandar i Josip Broz… Jesu, ali to je i bila dvorska stanica, i kao takva ona nema uslove za veći broj putnika. Ušuškana u parku i šumi, slabo osvetljena, ona noću više liči na mesto za izbegavanje.

Prokop je tek druga priča; blizu centra grada, a opet slepo crevo do kojeg ni svi taksisti ne znaju put. Novinari su izvestili da se tamo ne mogu kupiti ni voda, ni sok, jednostavno ništa. Jer tamo sem šaltera za prodaju karata i klozeta ničega nema. Nema ni stanične zgrade i neće je biti najmanje još tri godine.

Pitao sam novinarku koja je obišla obe stanice, i Topčider i Prokop, da li bi uveče otišla da, recimo, sačeka drugaricu. Odgovorila mi je – “sama ni u ludilu”. Ta mesta se, dakle, ne doživljavaju kao bezbedna, a tek koliko je teško do njih doći i otići, to je posebna priča.

Da li je iko razmišljao o ljudima koji će kad vozovi kasne, stizati u gluvo doba na te stanice? Kuda će oni, kojim prevozom dalje? Ili će razmišljati posle nemilih događaja, pljačke, fizičkog napada ili ne daj bože kakvog tragičnijeg događaja.

Taj neko ko je odlučio da zatvori GŽS za saobraćaj kao da se trudio da napakosti svima koji putuju vozom. Da im zagorča putovanje maksimalno. I njega bi za kaznu trebalo staviti u taj voz, recimo od Prijepolja, a rodbinu mu naterati da ga čeka na Prokopu bez službenih kola i bez novca za taksi. Pa da vide kako je narodu.

Moglo je sve drugačije. Završiti Prokop, sagraditi staničnu zgradu, srediti i pripremiti ostale delove Železnice za preuzimanje usluga i putnika, prilagoditi gradski prevoz novoj situaciji pa onda poslati Glavnu u penziju. I to svečano kako je i zaslužila.

Ali mora navrat- nanos, jer “investitoru” se žuri.

Izvor: BIZLife