Bilo jednom u Americi... - BIZlife

Prijavite se na naš newsletter "PREGLED DANA"

    Bilo jednom u Americi…

    “Nepregledna količina ljudi zabavljala se u gradu čija se čitava ekonomija zasniva upravo na tome – turistima i novcu koji ostavljaju kockajući se. Vozač Ubera požalio nam se da postoji verovatnoća da će za tri dana zbog pandemije čitav grad biti zatvoren po prvi put u istoriji. Na naše pitanje šta to znači za njih, slegao je ramenima i odgovorio “Kraj života kakav poznajemo za sve nas koji ovde živimo i zarađujemo od turista.”

    Zamislite da se nađete u jednom od najvećih svetskih centara zabavne industrije. U gradu Holivuda i oskarovaca. Da ste u mogućnosti da posetite i grad koji nikada ne spava. Na takvom jednom mestu možete očekivati da vam se desi sve, osim jednog – da prisustvujete istorijskom događaju zatvaranja najvećeg grada zabave na svetu.

    Upravo to se desilo Miljanu Peroviću, PR Manageru u agenciji Right, koji je posetio Kaliforniju u martu ove godine, u toku pandemije koronavirusa. Kako su se planirane tri nedelje pretvorile u tri meseca, i zbog čega će sve ovo putovanje pamtiti za ceo život, Miljan priča za BIZlife.

    Tog 7. marta osvanula je subota kao i svaka druga. Jedina razlika bila je u tome što je dan ranije zabeležen prvi slučaj obolelog od korona virusa u Srbiji. Međutim, situacija je bila daleko od panične i niko nije mogao ni da nasluti da će samo nekoliko dana kasnije čitav svet stati.

    Kolega, prijateljica i ja imali smo kupljene avionske karte za Los Anđeles mesecima unazad i otkazivanje puta nam nije bila čak ni opcija, pogotovo jer je vlast u to vreme još uvek blagonaklono gledala na sve dolaske i odlaske iz zemlje. Radovali smo se ovom putu kao mala deca, jer smo mesecima planirali kako ćemo, dok u Srbiji još uvek bude hladno i oblačno, uhvatiti malo kalifornijskog sunca i prekratiti zimu. Olakšavajuća okolnost je bila ta što nas tamo čekaju prijatelji Srbi koji već dugi niz godina žive i rade tamo i znaju tačno šta treba da nam pokažu od gradskih atrakcija, tako da nismo morali ni smeštaj da tražimo, jer ćemo odsesti kod njih.

    Na aerodromu Nikola Tesla dočekala nas je uobičajena situacija. Mogao se videti tek poneki putnik sa maskom. Kabinsko osoblje na letu do Pariza nije nosilo ni rukavice ni maske, što nas je samo dodatno uverilo da je čitava situacija u medijima možda ipak malo predimenzionirana. Isto je bilo i na letu koji je usledio od Pariza do Los Anđelesa. Obazrivo smo posmatrali jedino kosooke putnike, kao verovatno i čitav svet u tom trenutku, ni ne sluteći da zapravo nosilac virusa u tom avionu može biti bilo koje rase i nacionalnosti.

    Nakon 12 sati leta sleteli smo u Los Anđeles, u subotu, oko 22h po lokalnom vremenu, a prijatelji iz Srbije koji već godinama žive i rade tamo dočekali su nas sa oduševljenjem i ne časeći ni časa izveli nas na žurku u samom centru Los Anđelesa.

    Popularni “downtown” bio je kao mravinjak. Kao da se čitav grad spustio u epicenter dešavanja žudeći za provodom. Primetili smo sve uzraste i sve rase sveta na jednom mestu. Ali, kako i priliči jednom takvom gradu, niko nikoga nije gledao s čuđenjem, već su jednostavno svi “gledali svoja posla” i eventualno nam se ljubazno nasmešili i pozdravili. Ispostavilo se da je u Los Anđelesu takva kultura, da vam se neretko potpuni stranac sa osmehom obrati, pozdravi ili poželi prijatan dan.

    Kada smo stigli na žurku na koju smo se uputili, zatekli smo sličnu situaciji kao na ulicama. Nepregledna masa ljudi igra i provodi se uz muziku popularnog lokalnog di-džeja, ni ne sluteći da im je to jedan od poslednjih provoda u narednih nekoliko meseci. “Šta se desi na žurci, ostaje na žurci”, govorili su nam druželjubivi neznanci nudeći nam nepoznate vrste opijata koje smo ljubazno odbijali. Umorni od celodnevnog puta, svega nekoliko sati iza ponoći napustili smo žurku i uputili se ka stanu, koji je trebalo da nam naredne dve nedelje bude dom, ali ispostaviće se da će to biti mnogo duže od planiranog.

    Čim smo se probudili narednog jutra zaputili smo se ka čuvenom Bulevaru slavnih, odnosno Holivud bulevaru. Bez obzira na veliku količinu turista koja je u tom trenutku cirkulisala i slikala se sa zvezdama omiljenih slavnih ličnosti, domaćini su nam rekli da je u normalnim uslovima taj bulevar znatno punijii i da jedva može da se prolazi od turista. Ipak, još uvek ništa nije slutilo na situaciju koja će nas zadesiti narednih dana.

    Kada smo se zaputili ka obližnjem supermarketu, u istom smo zatekli poluprazne rafove sa toalet papirima, maramicama, ubrusima, a rafovi na kojima obično stoje sredstva za suvo pranje ruku i dezinfekciju bili su potpuno prazni. U tom trenutku smo već shvatili da je vrag odneo šalu i da je lokalno stanovništvo već u ozbiljnoj panici i pripremama za samoizolaciju. Ipak, sve prodavnice, kafići i restorani bili su otvoreni, a ulice ispunjene ljudima koji džogiraju, šetaju pse i uživaju u suncem okupanom Los Anđelesu.

    Kako su dani odmicali, primećivali smo sve praznije ulice gde god da smo otišli, bila to Santa Monika obala Pacifika, naselje bogatih i slavnih Beverli Hils ili čuveni Melrouz plejs. Gore pomenuti rafovi u supermarketima su u to vreme bili već potpuno ispražnjeni i kupovina toalet papira postala je nemoguća misija, čak i putem onlajn servisa poput Amazona, na kojem je istaknuto da u narednom periodu neće biti moguće poručivanje toalet papira i sredstava za dezinfekciju. Svakodnevno smo pratili vesti i dešavanja u svetu, kada su Italija i Španija postale žarišta virusa i bilo je pitanje trenutka kada će virus zahvatiti i SAD. Prijatelji i porodica u Srbiji izveštavali su nas o situaciji sa korona virusom i već tada se spominjala samoizolacija i čuvena nestašica toalet papira u marketima.

    Vodeći se mišlju da smo u Americi sada, pa ko zna kad opet, odlučili smo da svi posetimo čuveni Las Vegas, koji je udaljen svega nekoliko sati vožnje od Los Anđelesa, u susednoj državi Nevadi.

    Nismo ni slutili da ćemo prisustvovati istorijskom događaju – prvom u istoriji zatvaranju najvećeg grada zabave na svetu. Stigavši u Las Vegas, grad koji izgleda kao set filma, prepun hotela koji simbolizuju određenu epohu, nismo znali gde pre da gledamo: da li u hotel koji izgleda kao Keopsova piramida ili u kompleks koji izgleda kao drevni rim ili ipak savršeno vernu repliku Venecije sa kanalima i gondolama.

    Ulice su bile pune turista, ali domaćini su nam ope skrenuli pažnju da u normalnim uslovima to obično izgleda daleko živopisnije i užurbanije, iako se nama činilo kao da je sve u savršenom redu. Nakon što smo odgledali nepreglednu fontanu koja “pleše” koreografiju uz ritmove Lejdi Gaginog hita “Bad romance”, smestili smo se u hotel, koji kao i svaki drugi u Las Vegasu, u prizemlju poseduje ogroman kazino sa slot aparatima, ruletima i ostalim igrama na sreću. Nepregledna količina ljudi zabavljala se u gradu čija se čitava ekonomija zasniva upravo na tome – turistima i novcu koji ostavljaju kockajući se.

    Vozač Ubera požalio nam se da postoji verovatnoća da će za tri dana zbog pandemije čitav grad biti zatvoren po prvi put u istoriji. Na naše pitanje šta to znači za njih, slegao je ramenima i odgovorio “Kraj života kakav poznajemo za sve nas koji ovde živimo i zarađujemo od turista”.

    Po povratku u Los Anđeles, pomalo razočarani i mnogo zabrinuti, shvatili smo da je grad potpuno utihnuo. Vesti iz Srbije nisu doprinele vedrijem razmišljanju i moglo se naslutiti da će uskoro biti uvedeno vanredno stanje. Ipak, nadao sam se da to neće uticati na moj povratak zakazan za 21. mart, ali već 16. marta u Srbiji je proglašeno vanredno stanje, a samim tim obustavljeni su i međunarodni letovi. Vanredni let organizovan za prevoz srpskih državljana od Los Anđelesa do Srbije, bio je namenjen studentima i rizičnim grupama ljudi, tako da sam znao da neću moći da se ukrcam u taj avion. Pomirio sam se sa sudbinom i danonoćno pratio razvoj situacije, kako u Srbiji, tako i u Kaliforniji. Iako u Los Anđelesu nije uveden policijski čas i samoizolacija nije bila propisana zakonom, čitav grad je danonoćno izgledao kao grad duhova.

    Naredne dane provodili smo šetajući prelepim delovima Los Anđelesa, poput ekskluzivnog Henkok parka u kojem svaka kuća ima neku svoju priču i specifičnu arhitektonsku vrednost, a neograđena dvorišta su toliko uređena da izgledaju kao prave ehzotične botaničke bašte prepune tropskog cveća, palmi, banana i limuna. Nismo propustili ni priliku da prošetamo Holivud hilsom, pored kuća Tom Kruza i Britni Spirs. Malibu bič je mesto koje ostavlja bez daha, jer ga zapljuskuje Pacifik na čijim talasima lokalni surferi prave akrobacije, a u vazduhu se oseća potpuna bezbrižnost i spokoj.

    U tzv. “hipsterskom” delu Los Anđelesa u downtown-u smo odlučili da probamo delikates koji nećemo imati priliku da probamo baš svuda u svetu – kobasicu od zvečarke. Iako zvuči zastrašujuće i nekome i sama pomisao na to može izazvati mučninu, meso zvečarke je zapravo ukusno i umnogome podseća na piletinu, tako da nismo zažalili.

    Zahvaljujući našim domaćinima koji nisu želeli da nam prinudni odmor bude monoton i da se svodi na puko šetanje ulicama, kad već ne može da se obiđe nijedna znamenitost, restoran ili šoping centar usled pandemije, prelocirali smo se u mondensko letovalište u kojem gotovo sve holivudske zvezde poseduju po vilu – Palm Springs, koji se nalazi na oko dva sata od Los Anđelesa.

    Reč je o pustinji koja je pretvorena u oazu palmi, u kojoj vlada tropska klima, a temperature su se tokom aprila pele i do 45 stepeni. Ipak, bili smo smešteni u vilu sa bazenom, tako da nam to nije predstavljalo problem. U odnosu na Los Anđeles, Palm Springs je malo mesto koje je izuzetno rasprostranjeno, jer ne postoje zgrade, već je sve u vilama i oazama palmi, a oko njega se sa svih strana nalaze planinski venci koji menjaju boje u zavisnosti od doba dana, pa tako popodne postanu ljubičasta.

    Nikada nisam osetio takav spokoj, kao da je vreme stalo, čuje se samo cvrkut ptica i zvuk blagog povetarca. Dane smo provodili u indijanskim rezervatima, koji su prepuni vodopada i neverovatnih staza za pešačenje, kao i u pustinjskim kanjonima, penjući se po opasnim liticama i zalazeći u pećine. Neverovatan je spoj koji ovaj deo Kalifornije, poznatiji kao Riverside, nudi – od zelenih oaza i velikih uređenih zelenih površina za piknik, preko nepreglednih prerija i pustinjskih kanjona za ljubitelje avanture.

    Prolazili su dani, a zatim i nedelje, i ma koliko se trudio da dobijem bilo kakvu informaciju o povratku, znao sam da je moj trud uzaludan, dok god je na snazi vanredno stanje u Srbiji. Prošao je čitav april, ukinuto je vanredno stanje, a zatim sam sredinom maja dobio imejl sa informacijom da postoji opcija da se 23. maja vratim u Beograd. Odmah sam prihvatio ovu mogućnost, ne tako idealnog leta sa presedanjem u Detroitu i Londonu, od ukupno 28 sati. Na aerodromu u Los Anđelesu procedura je bila uobičajena, a osim što smo svi morali da nosimo maske, u avion smo smešteni sa po jednim mestom razmaka između putnika, kako bi se ispoštovala socijalna distanca. Sletevši u Detroitu, shvatio sam da je aerodrom potpuno pust, i osim putnika sa našeg leta i zaposlenih na aerodromu, gotovo da nisam video druge putnike.

    Ipak, to nije bio najveći šok, jer je usledio prekookeanski let avionom Boing 767, koji u proseku prima oko 300 putnika, a nas je bilo ukupno – 12. Svako od putnika je imao svoj kutak od po desetak sedišta da se ispruži, ali čitava atmosfera je bila nepojmljiva i sasvim sigurno izuzetno retka u istoriji avio industrije. Po sletanju u London, zatekao me je novi šok – najveći aeorodrom u Evropi, Hitrou, bio je sablasno pust. Više puta sam bio na ovom aerodromu i pamtim ga kao mesto na kojem je kretanje neretko bilo pravo mučenje, zbog količine ljudi koji se kreću u različitim pravcima. Ipak, ovog puta osećao sam se kao da je čitava planeta iščezla, a ostao sam samo ja, 11 putnika sa mog leta i nekoliko Azijata, koji su cirkulisali hodnicima u bolničkim skafanderima od glave do pete, sa rukavicama i providnim plastičnim kacigama, izgledajući kao posetioci sa druge planete. Nakon 8 sati na aerodromu strave, zaputio sam se ka ”gejtu” sa kojeg poleće avion za Beograd, i tek tamo mi je laknulo kada sam ugledao veliki broj ljudi, uglavnom srpske nacionalnosti, koji su se iz čitavog sveta skupili, nakon ko zna koliko vremena ”zatočeništva” u tuđini.

    Po sletanju u Beograd osetio sam olakšanje, ali i iznenađenje zbog količine ljudi na ulicama, pogotovo onih koji nisu nosili maske, a upravo jedan takav taksista me je odvezao kući, prepričavajući mi usput dogodovštine i anegdote koje je doživeo tokom samoizolacije i policijskog časa, i tada sam znao da sam konačno kod kuće.

    Iako je ovo bila jedna specifična avantura izazvana nesrećnim okolnostima, koja je umesto dve nedelje trajala 3 meseca, definitivno ću ovaj odmor pamtiti do kraja života. Kalifornija je zaista zemlja sa neverovatnom energijom, idealnom klimom, koja pruža mogućnost kvalitetnog života, od ishrane, preko noćnog života. Kada je reč o standardu, dovoljno je reći da je Kalifornija šesta ekonomska sila na svetu, tako da možete zamisliti raspon cena. Ipak, treba imati na umu da su i plate izuzetno visoke, ali nama iz Srbije to definitivno ostavlja utsak ne tako povoljnog života. Svakako smatram da dvonedeljni odmor može da se iskombinuje za neku pristojnu sumu novca, a da tamo ne oskudevate ni u čemu.

     

    Izvor: BIZLife

    Foto: Privatna arhiva

    What's your reaction?

    Ostavite komentar

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

    developed by Premium Factory. | powered by Premium Hosting
    Copyright © 2020 bizlife.rs | Sva prava zadržana.

    MAGAZINE ONLINE