BIZLife lista “30 ispod 30”: Milica Vučković, umetnost (VIDEO)

PinterestFacebookTwitterShare

Rođena je 1989. godine u Beogradu. Diplomirala je na odseku za primenjeno slikarstvo u klasi profesora Miroslava Lazovića, na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na kojem je, zatim, završila i master studije. Priprema rad za doktorske studije na istom fakultetu i istom odseku. Tokom studija bila je na jednogodišnjem usavršavanju na Baliju (Indonezija) preko umetničkog programa „Darmasiswa“, gde je učestvovala u raznim slikarskim, crtačkim i vajarskim kolonijama. Od završetka fakulteta do danas imala je šest samostalnih izložbi. Pre četiri godine izdala je zbirku kratkih priča pod nazivom „Roj“ (Apostorf) koju je ujedno i ilustrovala. Od iste godine je i član ULUPUDS-a, sa statusom samostalnog umetnika. Prošle godine dobila je nagradu za najbolju kratku priču na međunarodnom Biber konkursu na temu pomirenja, pod nazivom „Jedu ljudi i bez nogu“.

Motivacija

 „Ne verujem u motivaciju. U krajnjoj liniji, ne verujem ni u talenat. Verujem u nekakav kapacitet volje da se ide nekim putem. Kako se taj put bira i šta na taj odabir utiče, to ne znam, utiče dosta toga, utiču okolnosti, utiče senzibilitet, utiče upravo ta volja. Znam samo da postoji nekakav nagon za bavljenje ovime ili onime. Ako imate nagon da se bavite umetnošću, pre svega ste zasigurno narcis, ali postoji i šansa da ćete i nešto dobro od toga napraviti. U tom slučaju, dakle, ako imate nagon da se bavite umetnošću, večito ćete stajati za nišanom i nalaziti motivaciju apsolutno svuda, besomučnim i iscrpnim analizama svega što vidite.“

Podrška

„Najveća podrška mi je definitivno i u svakom smislu porodica. Podržavali su me i kada me nisu razumeli, jer sam ih sa jako malo godina svojim odlaskom od kuće uverila u svoju hrabrost. Čak i kada nisu razumeli, makar nisu sumnjali u mene i sputavali me svojom brigom , kako to samo roditelji i stariji brat znaju. Pustili su me da lutam od srca mi uvek želeći sve najbolje. Hvala im na tome, hvala im i na njihovoj hrabrosti da se tako postave.“

Cilj

„Srećom, nemam nikakav finalni cilj. Kažem, srećom, jer imanje cilja me nužno podseća na našu konačnost. Imanje cilja me podseća na prisilu. Ovako, nemajući cilj, imam neke obaveze prema ljudima oko sebe i prema sebi. Imam obavezu da do kraja leta završim rukopis na kojem radim i uz dobru sreću nađem način da ga izdam, imam obavezu da uobličim rad koji spremam za upis na doktorske studije, imam obavezu da radim i pomognem roditeljima u završavanju vikendice na koju ću prvom prilikom pobeći. Imam, takođe, obavezu da se ne zanesem u svojim obavezama i da imam vremena za svog momka i svoje prijatelje.“


Izvor: BIZLife magazin