Srpsko-hrvatska šećerna repa

PinterestFacebookTwitterShare

Paori u Banatu još nisu zavijeni u crno, ali takav epilog uveliko iščekuju. Željko Pajić, vlasnik zemljoradničke zadruge Zejku iz sela Torak u opštini Žitište, deli mišljenje šezdesetak svojih kooperanata da im se zbog ulaska u EU loše piše.


– Malim subvencijama, koje iznose 14.000 dinara (oko 130 evra) po hektaru i kasne i po godinu dana, država već čini veliku nepravdu i zlo poljoprivrednicima. Nema nikakve računice za te pare nabavljati moderniju i skuplju mehanizaciju. Ne bih da imenujem, ali poznajem sigurno desetak ljudi, koji su, malo brzopleto i poneti nekim obećanjima, kupovali traktore i za 150.000 evra, naravno zadužujući se kreditima kod banaka. Sada grcaju i prodaju imovinu da bi otplatili rate kredita. A seljak iz susedne Hrvatske, gde su državne subvencije 350 do 400 evra po hektaru, masovno dolaze u Vojvodinu i kupuju šećernu repu, koju plaćaju 50 evra po toni ili hektaru kako hoćete. Tu repu voze u Hrvatsku i tamo je prodaju kao da su je sami proizveli, a ostaje im i sasvim lepa razlika, od koje više nego komotno žive – ogorčen je Željko.

Darko Mijanović iz sela Klek, nadomak Zrenjanina, bavi se stočarstvom i zemljoradnjom i obrađuje 20 hektara zemlje, pola u sopstvenom vlasništvu. Mehanizaciju je kupio sam – na kredit.

– Sve bivše jugoslovenske republike imaju znatno veće subvencije, nego mi. To je naš najveći problem i država treba da ga reši. Kod nas se zna čime je stoka hranjena i kako je odgajana, a ko će garantovati za meso iz uvoza da li je njihova stoka jela genetski modifikovan kukuruz, sojinu sačmu i slično… Tržište je, naravno, veliko, pa ko voli, neka bira… A svi znamo kakav je standard naših građana – kaže Mijanović, koji sa ženom i dva sina brine o gazdinstvu.

Janoš Balint, proizvođač povrća iz sela Mihajlovo, kaže da je jedino siguran u kvalitet domaćih proizvoda.

– Imao sam priliku da vidim kako rade kolege u Austriji. Možda oni zemlju obrađuju savremenijim traktorima, ali nešto se tu meni nije dopalo, sve mi to nekako miriše na genetski inženjering i ne bih nikako voleo da se kod nas u Vojvodini pojavi takvo povrće. Zna se tačno kako miriše paradajz, kako paprika sa domaće zemlje. Video sam tamo, u Austriji, na toj istraživačkoj i edukativnoj ekskurziji, kako izgleda sumnjivi karfiol, a još mi je sumnjiviji bio patlidžan. Da se čovek uplaši i naježi od straha. Mene evo ta jeza i sad obuzme, pri pomisli, ne daj bože, da moja deca moraju da jedu tako nešto. Džaba njima jeftino povrće iz Evropske unije – odmahuje rukom Janoš.