Krugman: Ovo više nije recesija, već depresija

PinterestFacebookTwitterShare

Postojeću krizu slobodno možemo nazvati pravim imenom – depresijom, jer se recesija službeno završila u junu 2009. Godine, ističe Pol Krugman, američki ekonomista, dobitnik Nobelove nagrade i kontroverzni kolumnista, u intervjuu za Playboy.

Razlog za to Krugman vidi u činjenici da je u tom trenutku dosegnuta tačka kada su neke stvari, kao što su industrijska proizvodnja, BDP, ali ne i zaposlenost, ponovno krenule da rastu. Ovo razdoblje naziva “manjom depresijom” koja je slična Velikoj depresiji. Radi se o dugotrajnom periodu, u kojem vladaju nezaposlenost i loši ekonomski izgledi za većinu ljudi koji se nisu videli još od 30-ih godina prošlog veka. „Ono što proživljavamo je ekonomija koja je slična ekonomiji SAD-a 1937. godine, kada su oni koji su krojili politiku bili previše samodopadni i trebali su se više zalagati za veću zaposlenost.“ 

Krugman je još 2002. godine izrazio zabrinutost zbog stope nezaposlenosti od 5.7 odsto, a sad kada je ona u SAD-u i više nego duplo veća od tadašnje stope, Krugman smatra da je šteta koja se nanosi čovečanstvu ogromna.

„Kada bi se odbacile političke ideje i loše ideje koje uzrokuju ovo sakaćenje, za 18 meseci bi se susreli s puno boljom ekonomijom“, smatra Krugman u želji da istakne da postoje alati kojima se situacija delimično može popraviti.

Problemi s kojima se suočava SAD Krugman smatra sličnim klasičnim problemima zemalja Latinske Amerike, ,što ga dovodi do zaključka „da jednim delom i SAD postaje banana država.“ Kao problem američkog finansijskog sistema vidi predostupnost kredita, odnosno ne smatra da su Amerikanci napravili grešku kada su kupovali skupe kuće, jer su verovali da će cena nekretnina rasti i da će prodajom otplatiti hipoteke.

Osvrćući se na aktuelne događaje Krugman je istakao da proteste „Occupy Wall Street“ smatra korisnim jer su otkrili „da je car bio go“. Što se evrozone tiče, kaže da kriza evropske monete neće uništiti Uniju. Problem je pre svega u tome što, kako Krugman zaključuje, ne vidi heroje koji bi mogli da promene stvari ubrzo, pa poučen svojim iskustvom kaže da niko ne zna gde ćemo se nalaziti za četiri ili pet godina.