Najskuplja srpska reč, a nije ono što mislite

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Pixabay

U Srbiji se svake godine proizvede oko 100.000 tona opasnog otpada. Od toga se zbrinu opasne materije iz 60.000 tona, koje svake godine izvezu firme operateri opasnog otpada nakon što ga prikupe, transportuju i skladište. Iz Srbije putuje najčešće u Nemačku i Holandiju. Ostatak završi u prirodi, u tokovima vode, lancu ishrane ili neadekvatno skladišteno.

Domaći propisi su takvi da dozvoljavaju da se takav opasan otpad može privremeno skladištiti u zemlji do 12 meseci. A onda mora van granica Srbije i firme recikleri koje su dužne da ga izvezu to delimično moraju da plate iz svog džepa?

Kako, ako je reč o poslu od javnog interesa, trošak snose privatne firme?

“Kako bi se opasne materije iz tog otpada trajno zbrinule, operateri ih izvoze na dalji tretman uz obavezno avansno plaćanje te usluge. S obzirom na to da država kasni sa isplatom podsticajnih sredstava, novac za izvoz i i za sve druge obaveze u procesu upravljanja otpadom, firme obezbeđuju bankarskim kreditima. Na kraju su troškovi za firme dosta veći jer svaki kredit ima kamate”, kaže Suzana Obradović, generalna sekretarka Udruženja reciklera Srbije.

Kaže da država duguje deo podsticajnih sredstava za zbrinut opasan otpad u 2016. i u 2017. godini, u ukupnom iznosu od oko 1,7 milijardi dinara.

“Jedan problem je što firme nisu dobile ukupan iznos ostvarenih podsticajnih sredstava, a drugi je što isplata kasni više od godinu dana dok su zakonski uslovi takvi da opasan otpad mora da se trajno zbrine u roku od 12 meseci. Recikleri su radili celu 2017. a novac su dobili u maju ove godine i to 75 odsto od ukupno ostvarenih podsticajnih sredstava jer je prema Zakonu o budžetu za 2018. predviđeno samo toliko”, objašnjava nezavidan položaj firmi koje čiste za svima nama, a onda čekaju da im za to bude plaćeno sa debelim zakašnjenjem.

Nije sigurno koliko su građani Srbije svesni da bi se vrlo lako moglo desiti da je baš EKOLOGIJA, najskuplja srpska reč, ali bi valjalo da je toga svesna bar država. Jer zvaničnici ne propuštaju da navedu kako će usklađivanje propisa sa EU za Srbiju izgleda biti najskuplje baš u tom segmentu. Računica ide i preko 10 milijardi evra. A na ovakvom primeru se najbolje vidi koliko ozbiljno na to me rade. Pa i ne baš.

Na pitanje kako vide rešenje pronblema sa kojim posluju već godinama, Obradović kaže da firme ne bi imale probleme sa finansiranjem i ne bi morale da uzimaju kredite kada bi podsticajna sredstva bila isplaćivana na vreme, odnosno posle svakog kvartala i u celom iznosu.

“Naplata ekološke takse raste iz godine u godinu. Problem je što sav novac koji je naplaćen kroz eko taksu, po principu „zagađivač plaća“, ne ide u Zeleni fond kako bi sav iznos bio usmeren na životnu sredinu, već ostaje u republičkom budžetu. Namensko trošenje novca od eko taksi bi rešilo mnoge probleme životne sredine u našoj zemlji, pa i opasnog otpada”.

Problem je svakako širi jer, kako navodi, i ove godine firme rade već šesti meseci a ne znaju koliko podsticajnih sredstava će dobiti jer će se to znati tek krajem 2018. godine kada se bude pravio budžet za 2019. i samim tim će biti isplaćeni za rad u celoj 2018. godini novcem iz budžeta 2019, a koji će dobiti ne zna se kada sledeće godine. Dodatni problem je što je Konkurs za dodelu podsticajnih sredstava za 2018. godinu objavljen tek ovih dana,  što znači da firme rade već skoro pola godine bez poznatih uslova.

Obradoviće kaže da reciklažna industrija želi da bude partner sa državom, jer samo zajedničkim snagama se može doći do najboljih rešenja. “Ministarstvo zaštite životne sredine je uradilo dobru akciju pozivajući građane da prijave ako sumnjaju da je negde neadekvatno zbrinut opasan otpad. Međutim, i Ministarstvo bi trebalo da poveća inspekcijski nadzor kako bi bile otkrivene sve lokacije sa nelegalno zbrinutim opasnim otpadom a za koje Ministarstvo sumnja da ih ima dosta”, kaže ona.

Kako za jednu privatnu firmu izgleda rad u nepoznatim uslovima, a poznatim zakonskim obavezama posvedočila nam je Marija Micaković, komercijalna direktorka kompanije E-reciklaža iz Niša.

“Reciklažna industrija u Srbiji suočena je sa dugovanjima države za zbrinjavanje reciklažnog otpada. Osim što to stvara nesigurnost u poslovanju, nameće i dodatne finansijske obaveze. Jedna od njih je i u vezi sa zbrinjavanjem opasnog otpada za koje po Zakonu o upravljanjem otpada postoji rok od 12 meseci. Naša obaveza je jasna i mi kao operateri naravno postupamo u skladu sa Zakonom. Činjenica je da zbrinjavanje otpada moramo da finansiramo uprkos tome što od države dobijemo podsticajna sredstva na ime izvršene reciklaže opasnog otpada sa velikim odlaganjem”, kaže ona.

Kao rešenje problema finansiranja i kraj praksi plaćanja kamata na kredite Micaković vidi u potpunom funkcionisanju Zelenog fonda, u koji se nadoknade od zagađivača slivaju redovno (kvartalno) i koji bi po nekadašnjem modelu i podsticjana sredstva za reciklažu opasnog otpada plaćao reciklerima takođe redovno (kvartalno).

Iako bi posla za reciklere u Srbiji bilo i više, ne krije da je planove jako teško praviti u uslovima poslovanja koji nisu predvidivi.

“Nažalost, od ukidanja Fonda 2012 godine do danas, ne samo naša kompanija već celokupna industrija reciklaže posebnih tokova otpada jednostavno preživljava u datim okolnostima. Reciklaža je mlada ali najbrže rastuća privredna grana ne samo kod nas već I u EU, I ona zaista pruža neograničene mogućnosti za investiranje I zapošljavanje u uslovima predvidivog poslovanja”, zaključila je Micaković.

A ŠTA JE  TO OPASAN OTPAD?

Opasan otpad je otpad koji po svom poreklu, sastavu ili koncentraciji opasnih materija može prouzrokovati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Država reciklerima daje podsticajna sredstva za zbrinjavanje proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, a to su: otpadna ulja, otpadne gume, električni i elektronski proizvodi, baterije i akumulatori, otpadna vozila, kondenzatori, olovno staklo, freon. Ukoliko se ti proizvodi nakon upotrebe odnosno kada postanu otpad ne tretiraju pravilno, opasne materije iz tog otpada mogu da izazovu ozbiljne negativne posledice po životnu sredinu odnosno zagađuju zemljište, vodu i vazduh, što se potom odražava negativno na zdravlje ljudi. U Srbiji ne postoji postrojenje za konačan tretman većine opasnih materija, pa recikleri izdvajaju opasne materije iz tog otpada i izvoze gde se te materije dalje zbrinjavaju u specijalnim fabrikama.

Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Komentari 1

  1. Branka

    Koliko sam uspela da shvatim problem pravi država koja zadržava novac u budžetu po godinu dana umesto da ODMAH plati reciklere koji imaju OBAVEZU da opasan otpad izvezu u zemlje koje imaju postrojenja za reciklažu. Onda recikleri podižu kredite i plaćaju kamate jer ih država nije na vreme refundirala. Kad ih država konačno refundira prihod im je smanjen u visini bančine kamate. Ko je kočničar? Država. Od kada? Od 2012. tj. odkad su AV i SNS na političkoj sceni. Kancer koji je metastazirao i preti da uništi organizam u ovom slučaju državu.