Šoškić za BIZLife o “slučaju Železara”

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Beta

Juče je u medijima osvanula vest da je Srbija mesečno plaćala 340.000 za upravljanje Železarom Smederevo. Prema ugovoru, koji je tri godine držan u tajnosti, firmi HPK Menadžment, čiji je suvlasnik Peter Kamaraš, sredstva su se upaćivala bez obzira na uspešnost poslovanja.

Ugovor o pružanju usluga i savetovanja su 21. marta 2015. godine potpisali Peter Kamaraš, jedan od suvlasnika HPK Menadžment, Željko Sertić, tadašnji ministar privrede i Bojan Bojković u ime Železare.

Kako se može videti u ugovoru do kojeg je došao Insajder, taj poslovni aranžman predvideo je fiksnu i varijabilnu naknadu HPK Menadžmentu. Kako stoji u ugovoru, njima je bila zagarantovana fiksna naknada u iznosu od 340.000 evra mesečno, bez obzira na rezultate rada. Takođe, bile su predviđene i posebne naknade za ostvarenje određenih ciljeva.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i nekadašnji guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić, u izjavi za BIZLife kaže da je praksa da vlasnici plaćaju upravljačima kompanija za posao upravljanja uobičajena stvar i u normalnim kompanijama gde vlasnici (akcionari) plaćaju kompenzaciju za upravljanje direktorima tj. menadžmentu koji su istovremeno, po pravilu, i zaposleni u kompaniji kojom upravljaju.

Šoškić kaže da je u slučaju Železare, situacija očigledno bila nešto drugačija jer je vlasnik (država) u određenom periodu angažovao specijalizovano pravno lice koje se bavi upravljanjem preduzeća da obavlja taj posao i onda kompenzacija za taj posao zavisi od ukupnih uslova i zahteva vlasnika i pregovaranja sa pravnim licem koje će se bavi menadžmentom preduzeća.

„Upravljanje kompanijom nije volonterski posao“, poručuje Šoškić i ističe da je za donošenje konačnih zaključaka u slučaju Železare potrebno imati precizniji uvid u detalje ugovora.

„Pretpostavljam da je država pred upravljača postavila i neke druge uslove i zahteve, i da je vodila računa i o interesima radnika, grada i regiona u kome se firma nalazi i, moguće, dobavljača i kupaca“, rekao je Šoškić.

Ocenjuje i da profit, očigledno, nije bila jedina stvar kojom se država vodila u toku pregovaranja, već je verovatno sagledavala i ekonomske okolnosti i posledice za grad, region i domaću privredu.

„U ovakvim slučajevima, uvek je pitanje kako da vlasnik, u ovom slučaju država, zaštiti svoje interese ugovorom i da obezbedi da upravljač tj. menadžer firme  radi svoj posao u budućnosti u skladu sa tim“, zaključuje Šoškić.

Oglasila se i premijerka Srbije Ana Brnabić. Ona je rekla da Vlada Srbije nikad nije tražila da ugovor države i firme HPK Petera Kamaraša o upravljanju smederevskom Železarom bude tajni, već da je to bio – kako je rekla – zahtev Komisije za zaštitu konkurencije.

Brnabić je komentarisala i arbitražni spor koji je, kako je ranije objavljeno, Srbija izgubila, zbog čega Kamaraševoj firmi mora da plati više od 12 miliona dolara.

“Na nama je da zaštitimo interese Srbije i da se borimo na toj arbitraži. Mi ćemo to uraditi, borićemo se za interese Srbije i mislim da ćemo sastaviti impresivan tim koji će odgovoriti na sve ono što je gospodin Kamaraš imao da iznese. Dakle, arbitraža kao arbitraža, svako može da pokrene arbitražu i da tuži Republiku Srbiju. Mi smo tu da se borimo protiv toga”, rekla je Brnabić.

Na konstataciju da je arbitražni sud doneo odluku prema kojoj Srbija, odnosno Železara Smederevo mora da isplati firmi HPK Menadžment, čiji je suvlasnik Peter Kamaraš, 12 miliona dolara zbog neispunjenih ugovora, Brnabić je rekla: “Mi ćemo svakako videti konačnu arbitražnu odluku, tako da ćemo u tom trenutku reagovati na nju. Do tad ćemo se boriti”.

Prema pisanju Insajdera, HPK Menadžment je imao i pravo na bonus u svakom kvartalu u kom je Železara poslovala pozitivno. Bonusi su iznosili između 25 i 35 odsto od ukupnog profita Železare ostvarene u prethodnom kvartalu, ukoliko je firma poslovala pozitivno.

HPK je tako imao pravo na dodatnih 800.000 evra u slučaju pozitivnih rezultata dva meseca za redom, kao i dodatnih 700.000 evra za obim proizvodnje veći od 375.000 tona.

Na kraju, HPK je imao pravo i na dodatni bonus “u slučaju uspešnog sprovođenja postupka privatizacije u periodu od pet godina”. HPK je imao pravo na čak 30 odsto postignute cene. Kako stoji u ugovoru, bez obzira na postignutu cenu, minimalni bonus je 10 miliona američkih dolara.

Izvor: BIZLife

Foto: Beta

Piše: B.M.

Komentari 2

  1. djura

    Ne piše samo koliko od navedenih iznosa su morali da vrate. Eto objašnjenja. Zna to i profesor, nego
    je malo “nezgodno” da o tome priča.

  2. Dr Miggyy

    To da je Srbija (naš st(v)aratelj, ΛV) plaćala Kamarašu 340.000 evra mesečno, pravili se da ne znaju, a kamarila ΛV i ostalih ugovorili, isplaćivali, raskinuli svojevoljno ugovor sa Kamarašem i zato će mu platiti 12,4 miliona dolara, ne platiće građani za nebrigu vođe i njegovih saputnika. Niko, po tom pitanju nije kriv, a platiče narod. Još država platiće i dug Železare kinezima za struju 39.489.959 evra u prvoj polovini 2018. godini. Daleko od čuda, ΛV puca i nije čudno, ili on ne zna da radi ili ga na veliko lažu njega, a on ne primećuje, ili je treće posredi? Ovim Kamaraš je mnogo bolje prošao nego da je u SAD proizvodio tri miliona tona čelika, a ovde je investitoru prodao maglu i slanu za mnogo veće pare. Zna čovek gde su pare, naši mu namignuli.