Sve je stvar entuzijazma: Ko u Srbiji izvozi avione za SAD?

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Promo

Kada iz Srbije izvezete avion, to je za poštovanje. Nije to isto kao kad prodamo maline, trupce ili kukuruz, to nam je bogom dano. Ali avioni…

Na kraju hladnog februara ugrejala nas je vest da su za kupce iz Amerike otpremljena dva laka aviona proizvedena u  Jagodini u preduzeću Aero East Europe. To su avioni dvosedi marke  Sila 600 (srpska industrija lakih aviona) koji lete brzinom od oko  220 kilomatara i troše od 12 do18 litara bezolovnog benzina po satu letenja. Imaju 100 konjskih snaga i u vazduhu mogu ostati nešto više od pet sati, sasvim dovoljno da se obavi zadatak.

I još jedan važan detalj, ovaj avion košta 55 hiljada evra, odnosno kao skuplji automobil.

Avioni „Sila“ se koriste uglavnom za obuku pilota, za službe hitne pomoći, a kupuju ih i biznismeni za sopstveni prevoz. Jer, na primer, ovakvim avionom možete od Jagodine do Kraljeva stići za 15 minuta. Ovde su Kraljevo i Jagodina važni jer je proizvodnja krajem prošle godine upravo iz Kraljeva premeštena u Jagodinu. Nećemo se upuštati u razloge preseljenja, samo ćemo reći da bi u Jagodini trebalo da nikne nova zgrada firme Aero East Europe.

Direktor i vlasnik preduzeća Milorad Matić kaže da mu je izvoz aviona na američko tržište jedan od najvećih uspeha u životu.

Do sada su iz ove fabrike na razne strane sveta isporučili  163 aviona i čini se tek im predstoje veliki poslovi. Osim ona dva, za Ameriku se, kako su za BIZLife rekli Matićevi saradnici, planira isporuka još 50 letelica. Prva dva aviona koja su krenula kupcu u Čikago biće prethodno izložena na najvećem svetskom sajmu u Lejklandu na Floridi od 10. do 15. aprila.

Proizvodnja aviona u Srbiji pre svega je rezultat entuzijazma pojedinaca. Tako je u jagodinskoj fabrici, a tako je i u novosadskoj firmi Storch aviation doo, čiji je vlasnik Nestor Slepčev.

Slepčev za BIZLife kaže da je to što radi njegov izum, a radi desetak različitih tipova lakih aviona, i po tome je poznat u svetu.

Kupci su zadovoljni, ne ulaže u reklamu ali glas ide od uva do uva. Njegovi avioni lete u 50 zemalja, a najviše ih je u Australiji,  Italiji, na američkom kontinentu. Pa ipak, on tvrdi da tu nema neke zarade. Žali se na papirologiju i navodi primer Meksika gde treba brdo papira da bi se dobio sertifikat, a niko neće da preuzme odgovornost i „udari pečat“.

„Jedina zarada mi je to što sam video svet“, kaže Slepčev.

U ove dve fabrike aviona, različito gledaju na domaće tržište. Dok u Novom Sadu uopšte ne računaju na domaće kupce „koji odustaju od kupovine već kod letačke obuke“, u Jagodini tvrde da njhovi avioni lete i srpskim nebom. Navode primer biznismena iz Blaca koji je u ovom mestu napravio i pistu i formirao aero klub i, naravno, kupio avion.

„Naš plan je da širimo poslove, a time i proizvodnju, a namera nam je da otvorimo školu letenja i formiramo avio taksi službu“ – kažu u jagodinskoj fabrici.

Ne bi bilo korektno pisati o proizvodnji aviona u Srbiji, a ne pomenuti i pančevačku Utvu, fabriku koja je nekada sarađivala sa čuvenim Boingom. Ova državna, vojna fabrika tavori već godinama. Od kako je pre sedam, osam godina Iračanima prodato 20 školskih aviona „lasta 95“, drugih većih prodaja, uprkos najavama, nije bilo. Naravno tu treba dodati i isporuke Vojsci Srbije.

Bilo je tvrdnji i da će Utva otpočeti proizvodnju malog aviona „Kobac“ sa dvostrukom namenom, za obuku pilota, ali i protivteroristička dejstva. Očigledno da se sve završilo na najavama. Nejasna je sudbina saradnje Utve sa američkom firmom Stavatti Aerospace. Prošle godine Amerikanci i Jugoimport SDPR, koji je preuzeo Utvu, potpisali su ugovor o saradnji i proizvodnji jednomotornog aviona za civilno tržište. Mrketing i prodaju su na sebe preuzeli Amerikanci, proizvodnja treba da bude u Pančevu, a dokle se stiglo u realizaciji pouzdano se ne zna.

Inače u Utvi, koja je osnovana 1937. godine, do sada je proizvedeno oko 900 aviona raznih tipova.

Ove tri priče nam govore da Srbija ima potencijal za proizvodnju malih aviona. A ima i tradiciju. Nekada čuveni Ikarus još 1924. godine pravio je prve avione.

No, vratimo se u sadašnji trenutak. Sem pomenutih fabrika, u Srbiji ima još zaljubljenika koji pokušavaju da pokrenu proizvodnju malih aviona, a neki od njih će možda i uspeti. Važno je samo da ih država ne ometa u tome, kad im već ne daje podsticajna sredstva koja bi sigurno dobio kakav kineski, korejski ili nemački proizvođač.

___________________________________________________________

Avion koji je mogao sprečiti raspad SFRJ

U istoriji srpske vazduhoplovne industrije Sila je prvi avion koji se isporučuje u SAD gde će biti upisan u redovni civilni registar vazduhoplovstva.

Da je bilo sreće i pameti, američko nebo bi do sada bilo prekriveno avionima sa ovih prostora. Naime, malo je poznato da su pred sam raspad Jugoslavije američke oružane snage za obuku borbenih pilota nameravale da kupe 5.000 aviona galeb 1 „G-4“ koji je bio delo jugoslovenskih stručnjaka i industrije. To je bio posao vredan milijarde dolara. Amerikanci nisu odustajali ni onda kada su počeli prvi oružani sukobi u bivšoj SFRJ. Njihovi piloti koji su testirali jugoslovenski avion bili su oduševljeni, a izvesna Linen Marten, žena pilot, kapetan, kada je izašla iz „galeba“, nije krila oduševljenje, tvrdeći da su „jugoslovenski konstruktori  ludi kada su uspeli da naprave ovakvo nešto“.

Čak je i američki državni sekretar Džems Bejker došao u Beograd sa čekom kao garancijom za posao. Nije vredelo. Ondašnji republički lideri već su se bili zakleli jednoj drugoj „prijateljskoj“ službi da će rasturiti Jugoslaviju, a izvoz „galeba“ u SAD uopšte ih nije interesovao.

Da ne bude zabune, „G-4“ naravno nije bio srpski, već zajednički  proizvod, u kome je i Srbija značajno učestvovala.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Promo

Piše: Milenko Vasović