Kakve veze „Metallica”, „Partibrejkersi” i EKV imaju sa vašim malim kolektivom

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Youtube screenshot

„Pearl Jam” je bend koji postoji više od dvadeset godina. Osnovan u vreme grandž pokreta, bio je kreativan, inovativan, drugačiji. I pored brojnih prepreka, gurao je napred. Međutim, u godinama kada su ostvarili svetsku slavu falio im je bubnjar. Promenili su ih nekoliko, a tek negde posle trećeg albuma našli su osobu koja ih je u narednim godinama pratila.

U dokumentarcu „Twenty” Edi Veder, frontmen benda, prisetio se tih dana rečima: „Nemati bubnjara je kao ostati bez jednog organa u telu.” Hajde sad odgovorite na pitanje: Bez kog biste organa mogli da živite? Teško, je l’ da?

Isto se odnosi i na firmu, malo preduzeće, veliku korporaciju ili pojedini sektor u njoj. Kada postavite strukturu, tj. temelj vaše firme, koji uzgred i daje rezultate, teško je i nije preporučljivo menjati. Pitanja kao što su „Da li mi baš treba ovaj zaposleni?”, „Da li mi baš treba ovaj sektor?”, „Šta bi se desilo kada bismo ostali bez…?” ‒ jednostavno je loše postavljati. Kao kod benda: gitara, bas, bubanj i vokal. Jedno izbaciš i odmah deluje kao eksperiment.

Kakav je problem imala „Metallica“?

Nije samo „Pearl Jam” imao problema sa određenim „sektorima u svojoj firmi”. U istoriji rokenrola mogu se naći brojni primeri u svetskim bendovima (u ovom slučaju ih možemo nazvati i korporacijama) ili domaćim (preduzetničkim firmama).

U jednom od najvećih bendova svih vremena, bendu „Metallica”, menjali su se basisti. Od Rona Mekgovnija, koji je početkom osamdesetih otišao zbog nesuglasica sa članovima benda, preko Klifa Bartona, koji je tragično nastradao u saobraćajnoj nesreći, Džejsona Njusteda i, na kraju, Roberta Truhilja, koji je od 2003. godine u bendu, kao u „Maratoncima”: „Kako koga dovedu, čim rodi muško dete, zanemoća, vene i uvene ko cvet.”

Jednostavno, u ovom bendu se gotovo od početka znalo da su kreativna snaga bubnjar Lars Ulrih i gitarista i pevač Džejms Hetfild (tokom godina, to je postao i gitarista Kirk Hamet). Njih trojica „guraju”, određuju pravac, na njima su temelji benda i sve što rade daje rezultate, samo je potrebno da ih neko u tome prati (udara ritam, a bas-gitara je deo ritam sekcije benda). Tog nekog su godinama menjali, ali je „Metallica” ostala gde jeste, na tronu.

Za firmu je sreća ako u svom „bendu” ima ljude koji pokreću, menjaju i stalno ispituju svoje granice. Teško je u svim segmentima poslovanja naći ljude koji razmišljaju isto, rade isto i svi u tome uživaju/zarađuju, jer ipak su samo jedni „The Rolling Stones” ili „Bajaga i instruktori”. Najčešće se dešava da uvek negde škripi, i to u jednom ili dva segmenta. Za firmu je jedino važno da locira problem, a onda odabere koga će, kako i na koji period odrediti da prati ritam ostalih.

Pat Vilijams, autor i govornik koji je proveo celu karijeru u profesionalnom sportu, imao je rečenicu za sve sportske trenere u situacijama kada gube: „Dovedite bolje igrače!” Pravi lideri ne mogu bez dobrih igrača/pojedinaca, kao što ni firme, ali ni bendovi, ne mogu da budu uspešni ako jedan deo škripi.

Za Džona Baldonija, profesionalnog trenera koji, između ostalog, piše i za magazin „Forbs”, uloga „pratilaca” je podjednako važna kao i uloga lidera. Kako kaže, oni koji prate lidere moraju da shvate svoju ulogu kao obavezu prema timu, a ne prema individui. To je jedno od njegovih devet pravila za dobre pratioce lidera.

„Brejkersi“ i ritam sekcija           

Možda je „Metallica” imala mali problem jer je škripala samo jedna sekcija. Zamislite sad „Partibrejkerse”, koji su kroz karijeru, koja traje više od trideset godina, menjali celu ritam-sekciju (ritam-gitara, bas-gitara, bubanj). U „Partibrejkersima” se zna ko gura toliko dugo. Nebojša Antonijević Anton i Zoran Kostić Cane bukvalno su „alfa i omega” ovog beogradskog kultnog benda, a ostalo je, kao što smo rekli, samo ritam-sekcija. Primer „Brejkersa” može se uporediti sa primerom Stiva Džobsa, „alfe i omege” kompanije „Apple”. Imate jednu ili dve osobe koje drže celu priču, ostali ih samo prate. Kada vam se pojave ovakvi ljudi u firmi, ne bi trebalo mnogo da razmišljate o njima. Oni će sami pokazati od čega su napravljeni, šta hoće i čemu streme. Na vama je samo da im sve što traže omogućite. Ako vidite da sve funkcioniše kako su rekli, možete samo da se „prepustite talasu”.

Slučaj koji se, barem kod nas, najviše pominje kada je reč o promenama iste pozicije u bendu jeste slučaj jednog od najvoljenijih bendova u bivšoj Jugoslaviji ‒ „Ekatarini Velikoj”.

Ljude koji vole i prate muziku u pola noći možete da probudite i oni će vam izdeklamovati ko je činio EKV: Milan Mladenović, Margita Stefanović i Bojan Pečar. A gde su tu bubnjari? Bubnjari su se menjali kao na ploči, i to bukvalno od ploče do ploče. Ivan Vdović Vd, Ivan Fece Firči, Ivan Raka Ranković, Srđan Žika Todorović, Marko Milivojević… I tu dolazimo do onog pitanja: da li su oni, u stvari, potrošna roba? Nikako. Svako ko iole prati muziku zna sve ove bubnjare, koji su nastavili svoje karijere što u muzici, što u nekim drugim oblastima, ali su prvenstveno u široj javnosti ostali poznati kao bubnjari EKV-a.

Ako već morate da menjate „bubnjara” u vašoj firmi, ne plašite se za njih. Raditi u timu koji pobeđuje dovoljno je kvalitetna stavka u njihovim biografijama. O tome govori i jedna analiza Liz Rajan, autorke knjige „Reinovation Roadmap”, po kojoj često menjanje posla nije tako loša stvar. „U što više kompanija radite, rašće i vaša reputacija u biznis zajednici. Znaćete mnogo više ljudi, lakše ćete ulaziti u nove situacije i znati šta je dobro, a šta loše.”

Ona kaže i da dug boravak u jednoj firmi može dovesti do postepenog gubitka osećaja za stvarni svet. Rajan napominje da je najveća opasnost to što ne samo da gubite kontakt sa stvarnošću nego i sa onim što se dešava u vašoj industriji. Svetski bendovi, kao i ovi koje pominjemo, toliko su zaposleni i stalno u pokretu da čovek može da se oseti kao da je u nekom drugom svetu i da sve izvan njega postane fikcija.

Kako „hendlovati” vaše najvažnije ljude

Kada smo već kod EKV-a, u dokumentarcu koji se bavi njihovim radom i tragičnim krajem ‒ „Kao da je bilo nekad” ‒ Ivan Ranković, jedan od bubnjara, pominje da su Milan, Margita i Bojan imali i „crne faze”, pa se tako, prema njegovim rečima, dešavalo da „idu kombijem u Zagreb na svirku i da niko ni sa kim ne priča”. Kako „hendlovati” vaše najvažnije ljude kada imaju nesuglasice između sebe?

U slučaju EKV-a, prema svedocima, to se dešavalo sasvim prirodno. Okupe se na svirci u nekom studiju, počnu da sviraju i shvate koliko u stvari vole da rade jedni sa drugima. Sa druge strane, trenutni basista benda „Metallica” Robert Truhiljo ima drugačiji problem.

„Mnogo je energije između Larsa i Džejmsa i ponekad dođe do erupcije. Znam da je, pre nego što sam došao u bend, ’čovek u sredini’ bio Kirk i to je tada bilo važno. Sada se ja osećam kao čovek u sredini, ali ne samo između ove dvojice već i Kirka”, kaže Truhiljo u jednom intervjuu.

A šta ćete vi uraditi? Imate pred sobom dva primera: ili ćete pustiti da sami sve reše ili da u timu postoji „žrtveni jarac”, koji će se naći između njih kad postane gusto. Jedina preostala solucija je da „supervizor” budete vi ili barem neki drugi autoritet koji će ih u takvim situacijama „postrojiti”.

Ako to ne uradite, zbog sudara ega unutar vaše male organizacije, desiće vam se isto kao Džoniju Rotenu i ostatku „Sex Pistolsa”, Džoniju Maru i Morisiju, Bajagi i Bori Čorbi, Dejviju Li Rotu i Ediju Van Hejlenu, Keli Roland i Bijonse ili Šaperu i Divljanu. Nećete uspeti da se izborite sa zvezdama, napustiće bend (u ovom slučaju vašu firmu) i osnovati svoju, a vaša firma će „otići u legendu”.

Svi će profitirati, osim vas.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Youtube screenshot

Piše: M.Miličković