Ivana Radulović, CFO, Orion Telekom
Šta najviše cenite kod suvozača u poslovnom, a šta kod suvozača u privatnom životu?
Optimizam i pozitivna energija su moja pokretačka sila – i u poslovnom i u privatnom životu. Oni me vode ka cilju i čine da lakše pređem sve prepreke na putu. A „rupâ na putu” je bilo mnogo tokom 17 godina radnog iskustva – rizičnih situacija, nedoumica, donošenja teških odluka. Uz dobrog suvozača, koji je pouzdan, pozitivan i istrajan da, uprkos padovima, nastavi dalje do cilja – sve je mnogo lakše.
Koliko se često usudite da „vozite bez ruku” (preduzimate relativno riskantne poteze)?
U svetu finansija, iz kog dolazim, potrebno je da stalno balansirate između obezbeđivanja stabilnosti i preuzimanja rizika, a to je jedna tanka žica i hod po njoj zahteva mnogo veštine i iskustva. Ipak, kao što stara izreka kaže, „Bez rizika nema profita”, ponekad jednostavno morate da napravite taj korak i izađete iz zone komfora i usudite se da probate nešto novo. A novo nikad nije u potpunosti izvesno.
Biti komforan u „nekomforu” lekcija je koju moramo da naučimo, jer stvarnost i okruženje pred nas svakodnevno stavljaju nepoznanice koje moramo da savladamo.
Da li vam je u karijeri (ali i u privatnom životu) važnija brzina ili pouzdanost?
Uvek je to skup nekih karakteristika, samo je pitanje u kojoj meri i kada ćemo se osloniti na koju od njih. Pouzdanost je osnova, bez nje druge stvari nemaju smisla, jer je vrlo važno da nekom verujemo i da znamo da nas neće izdati na putu. Ali i brzina je bitna, pogotovo u današnje vreme neprekidnih promena – moramo da procenimo kad možemo da ubrzamo i da se ne „gnjavimo” previše, jer će nas ostali prestići, a čekaju nas mnogi putevi kojimamoramo da prođemo.
Koliko je u poslu važno imati iskusne ljude u „pit-stopu”?
Jako je važno da verujemo svom timu. Dobronamerna kritika i savet ljudi čije nam mišljenje znači imaju jako veliku vrednost. Imam osećaj kao da smo svi ubacili u petu brzinu, sve se prebrzo dešava oko nas, pa jednostavno moramo da odvojimo vreme za „pit-stop” – da zastanemo i sa ljudima od poverenja proverimo putanju i performanse: da li idemo ka cilju, da li treba da promenimo pravac, u kakvom nam je stanju vozilo, šta smo tokom puta
mogli bolje, a gde smo bili baš dobri, te da razmotrimo prečice i zaobilaznice. Nakon takvog sagledavanja, nema brige za nastavak puta i hrabro osvajanje cilja.
Šta je to što je zajedničko dobrom vozaču i dobrom menadžeru?
Da možemo da sagledamo celokupnu situaciju i pogledamo je iz raznih uglova, predvidimo šta se dešava iza krivine i prilagodimo brzinu. Dodamo ili smanjimo gas kad treba. Definišemo ko je najbolji suvozač za koje putovanje. Da znamo da li na nekoj deonici puta treba neko da nas odmeni, ako smo se baš puno umorili. A pre svega, da tačno znamo gde smo i zašto krenuli.
Izvor: BIZLife Magazin
