Brankica Žilović Šoven, umetnica: Strast koje veze i tka

Jedna od onih koji kreiraju i stvaraju savremenu umetnost i koja je rezervisala mesto u svetu uspešnih rodom je sa Zlatibora. Već dugo je Parižanka, umetnica i ugledna profesorka čija strast veze, šije i tka i usmerava mlade umetnike iz celog sveta.

Brankica Žilović Šoven živi i stvara u Parizu nešto manje od dvadeset godina i jedna je od 150 hiljada umetnika iz celog sveta koji svakodnevno od Pariza i publike traže potvrdu i zeleno svetlo za uspeh. Umetnica i profesorka, našla je svoje posebno mesto u tom svetu hrabrih, iskrenih, strastvenih, predanih. Teško je, veoma teško peti se umetničkim stepnicama ka vrhu. Retka su mesta za opstanak i uspeh u toj super kodiranoj džungli. Za BIZLife Brankica Žilović Šoven govori o svom putu stvaranja, o putu savremene umetnosti i mode i svom životnom putu kojim ide pod ruku sa mladim ljudima iz celog sveta u ulozi pedagoga.

Završili ste dve likovne akademije: beogradski Fakultet likovnih umetnosti i ugledni pariski „Beaux-Arts“? Šta vam je dalo beogradsko, a šta parisko obrazovanje?

Beogradski FLU mi usadio ljubav prema crtežu i fundamentalni pristup ka umetnosti. Na „Beaux-Arts“-u sam se upoznala i sa ostalim, manje akademskim medijumima: fotografijom, videom, instalacijama, objektima, performansom, tekstilom, koji su mi dali više slobode i načina izražavanja i eksperimentisanja kroz hibridne koncepte i namere.

Kako biste, iz ugla jednog umetnika, opisali Pariz?

Pariz je grad u kojem postoji više od 15 nacionalnih muzeja, stotine galerija, kulturnih institucija i centara posvećenih umetnosti, dizajnu i modi, preko 300 izložbi mesečno iz svih oblasti savremene, moderne ili klasične umetnosti, godišnji sajmovi i samiti. Sa ovakvim sadržajem Pariz je uvek bio i ostaje jedan od centara evropske i svetske umetnosti. Mislim da je takođe bitna činjenica da u Parizu živi preko 150 hiljada umetnika iz celog sveta. Taj kosmopolitski momenat čini ga jedinstvenim i potpuno drugačijim.

Trenutno ste profesor na tri umetničke škole u Parizu od kojih je jedna američka, poznati Parsons. Šta mislite da je najvrednije što dajete svojim đacima, a imate mnogo studenata?

Veoma je bitno imati razumevanja za mlade, njihova interesovanja i stanje svesti. Njihova stvarnost i okruženje su potpuno izmenjeni u odnosu na moju generaciju i u stalnom su pokretu i metamorfozi. Čini mi se da je najbitnije kada studenti vide da profesor ima strastven, predan i profesional odnos prema umetnosti, to je velika pokretačka snaga i inicijator. Čak iako ne razumeju sve odmah, bitno je da osete da se tu nešto važno dešava u njihovim životima. Velikodušan odnos, kroz dosta davanja donosi i divne trenutke potpune sreće! Jer svaki njihov uspeh je ustvari negde i moj.

Šta biste rekli za buduće mlade modne kreatore i stiliste? Šta je moda danas – novac, moć i ugled ili nešto više?

Moda je pre svega fenomenalan način izražavanja, izraz umetničkog, poetskog gde se prepliću primenjene veštine i konceptualne namere, ali je i prostor socio-političkog razmatranja, način shvatanja sveta, stav, postura. Moda je domen koji fascinira mlade ljude, jer je medijski veoma prisutan i dopingovan „star-sistemom“. Na „Parsons“-u se sve više razvija kritički stav modnog kreatora gde se razmatraju nove alternative vezane za „faire trade“, „eco-responsable“, „non fast fashion“… Možda je novi Eldorado upravo taj ekološki momenat kao osnovni DNK škole.

Šta biste rekli za umetnike, slikare, kreatore koji danas stvaraju? Kuda ide umetnost?

Nisam sigurna kuda, ali jedino što mogu da konstatujem je promenljivi, nestabilan i potpuno desakralizovan karakter savremene umetnosti. Često se termin umetnik pominje kao „producteur“’, osoba ili kompanija koja stvara proizvod. To samo pokazuje koliko su umetnička percepcija i vizija krhke i kritične, zaražene zakonima tržišta. Mislim da budućnost pripada umetnicima koji će sa puno hrabrosti i transgresije uspeti da naprave originalan dijalog između umetnosti i ostalih disciplina (tehnike, nauke, medicine, astrofizike).

Može li slikarstvo da obezbedi pristojan život u Parizu (bez podrške imućne rodbine)? Koliko umetnici smeju da računaju na sreću?

U Parizu kako i Londonu, Berlinu, Njujorku postoji više nivoa na kojima se dešava savremena scena i više je parametara koji utiču na to da li je umetnik „uspešan“ i može li zaista da živi od svog rada. Ukoliko vas zastupa dobra galerija koja kroz svoje kontakte sa institucijama, muzejima, kuratorima, kolekcionarima i art kritičarima, uspe da predstavi, podrži i prati vaš rad kroz izložbe, nastupe, intervjue i redavan prikaz na „Fiac“-u, „Art Basel“-u, „Frieze“-u, onda se i vi kao umetnik veoma dobro kotirate i samim tim dobro prodajete. Kolekcionari danas kupuju umetnike koji su „na ceni“, one iza kojih stoje mediji, štampa, galerije i muzeji. To je garancija da njihova investicija ima dobru perspektivu, dobar plasman.
Sreća je veoma bitan faktor u celom tom sistemu, važno je biti na pravom mestu u pravom trenutku sa odgovarajućim radom ili poetikom. Iako postoji uvreženo mišljenje da se umetnici ne podržavaju međusobno u celoj toj super kodiranoj džungli, jer su mesta za opstanak jako retka, ipak moram da kažem da su gotovo sva moja bitna otvaranja upravo došla od strane prijatelja umetnika.

Kako ste se našli u svetu tekstila i mode?

Tekstil me je uvek privlačio i davao smernice. Sve je počelo sa naivnim eksperimentalnim hibridacijama slike i tekstila i danas se moj celokupni umetnički rad svodi uglavnom na vez na platnu, tapiserije, tekstilne instalacije u prostoru, tekstilne skulptire i sporadično crtež. Predajem ne samo na „Parsons“-u već, još bitnije, na „Beaux-Arts“-u Anžeu kao profesor tekstila kao medijuma u savremenom izrazu. To je prvi put da se u okviru diplomskih studija na državnoj likovnoj akademiji govori o tekstilu kao zasebnom medijumu u savremenoj umetnosti. Tekstil je jezik materije kojim govorim već godinama kao profesor i kao umetnik.

Da li mislite da umetnost ima prava da bude „estradna“ i „paradna“ i „za prodaju“?

Umetnost ima više oblika i pravaca. Iz mog ugla, umetnost je pre svega intimna stvar, koja nosi određene odgovornosti i angažman. Bitan je duboko istraživacki i kritički duh u svemu tome. Gi Debor nas je još šesdesetih godina upozoravao na konzumatorski duh društva podređen spektaklu i senzaciji. Danas je to neminovnost i veoma je teško odupreti se. Umetnost nije niti razonoda niti hobi, ne konzumira se i nije materija koja podražava strasti i nagone. Naprotiv, sublimira ih. Umetnost preispituje, budi, podiže i komunicira na univerzalnom nivou.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Privatna arhiva

Piše: Mirjana Pašćan