Da li je to za mene? - BIZlife

Prijavite se na naš newsletter "PREGLED DANA"

Da li je to za mene?

Piše: Aleksandra Velimirović Janakievski, osnivač i direktor modnog brenda Belgrade Workshop i discipline Modni koučing

Počinjući ovaj posao svoj prvi prodajni prostor sam smestila u prizemni stan velikih prozora koji su imali funkciju izloga u starom delu grada. Bio je to ateljejski pristup, jedini smislen izbor za početnika u poslu koji treba još puno toga da nauči. Čak i tako skrajnut, prostor je ipak bio posećen. Žene su tu dolazile iz radoznalosti, često misleći da će tu naći rešenje nekog svog problema, verujući da se na takom skrovitom mestu krije nešto drugačije. U neku ruku i jesu bile u pravu. Međutim, takav izbor prostora za prodaju i izlaganje odeće privlačio je i one klijentkinje koje ne bi rado ušle u konvencionalnu prodavnicu jer su smatrale da im tu nije mesto. Njihov najčešći komentar je bio, nakon dugog uzdaha, koji je pomalo izražavao zadovoljstvo zbog lepe i elegantne odeće a malo neku vrstu nostalgije: “Ja nemam ovo gde da nosim…”.

Potreba za lepim je jedna od najstarijih i najprirodnijih potreba ljudskog roda; kao što nam prijaju ukusna hrana, lepi prizori i harmonični zvuci, tako želimo i da svoj izgled i prostor u kome živimo učinimo lepim.  Odstupanje od toga ukazuje da osoba smatra da ne zaslužuje lepo u svom zivotu.

Način odevanja je u neku ruku naša vizuelna lična karta kojom se predstavljamo drugima i potpuno je ravnopravan kao izvor informacija o nama kao i držanje, gestikulacija, način govora i osmeh. To je prva slika koju drugi stvaraju o nama.

Naravno, većina ljudi brižljivo neguje tu sliku, radi na njenom usavršavanju, obnavljanju i menjanju. Međutim, ona u mnogome zavisi od percepcije koju imamo o sebi. Ako smo taoci nekih uverenja to će se odraziti i na naš način odevanja, tj sliku koju šaljemo drugima.

Pojedine osobe, oba pola, tvrde da ne pridaju značaja odevanju te da im nije bitno kakav utisak  ostavljaju na druge. U poplavi modnih trendova koji se smenjuju brže no što imamo vremena da ih usvojimo  ovakav stav na prvi pogled deluje smisleno.

Ipak, društvena smo bića pa reći da nas ne zanima jedna vrsta iskazivanja sebe i “razgovora” sa drugima u sebi nosi određenu dozu arogancije što je druga  strana  pokušaja da se na prikriven način privuče pažnja. Niko to ne radi namerno; te osobe  su zaista ubedile sebe u to što govore i veruju a da nisu svesne da tako svima pokazuju baš ono što žele da prikriju a to su velike potrebe za prihvatanjem i odobravanjem. Ovakvi ljudi se često  smatraju manje vrednim pa uskraćuju sebi pravo da priušte neka zadovoljstva,  smatrajući da je potrebno da urade još nešto, i još nešto, i tako dalje i da će tek tada biti dovoljno vredni da zasluže nesto. Ako neko polazi od pretpostavke da nije dovoljno dobar i/ili oseća grižu savesti zbog nečeg što jeste ili nije uradio uskratiće sebi i pravo da se oseti zadovoljnim u sopstvenoj koži i izrazi sebe na sve moguće načine pa i kroz odevanje.

Ovakav stav nema veze sa količinom novca kojom neko raspolaže jer, bar u današnje vreme, svako od nas može vrlo dobro da se obuče uz relativno  ograničena sredstva.

Ovi ljudi se obično kriju iza potpuno neutralnih, šablonskih kombinacija koje, čak i ako su korektne obično odaju nedostatak želje da se onaj ko ih nosi unese u prepoznavanje sopstvenog bića i izrazi ga kako zaista oseća. Iz ovakvog načina razmišljanja proističe tzv copy-paste izgled, gde se osoba, ne želeći da se suoči sama sa sobom priklanja nekom opšte prihvaćenom identitetu i odevanje pretvara u nošenje uniforme koja joj često nije po meri.

Zato drage dame, ako sebi dopustite komad odeće koji vam se čini da nemate  gde da ga ponesete znajte da će vaša hrabrost biti nagrađena i prilika će se već stvoriti kad joj se najmanje nadate.

What's your reaction?

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

developed by Premium Factory. | powered by Premium Hosting
Copyright © 2020 bizlife.rs | Sva prava zadržana.

MAGAZINE ONLINE