Da li se u Srbiji zločin isplati?

Piše: Milenko Vasović

Ubistvo Nikole Ostojića vlasnika pekare u Beogradu koje je šokiralo Srbiju izvedeno je po sličnom modelu kao i likvidacija pevačice iz Borče Jelene Marjanović. Ubica (verovatno) iz najbližeg okruženja, ubistvo predmetom, mobilni telefon korišćen za obmanu istrage, varikinom uklanjani tragovi krvi, zlikovac učestvuje u potrazi za “nestalim”…

Da li bi Nikola Ostojić bio ubijen da nije ubijena Jelena Marjanović? Kakve to veze ima, zapitaće neko s punim pravom. Te dve žrtve se ni na koji način ne mogu povezati. Tačno, ali ima nešto što pojedina ubistva u Srbiji povezuje. To je izostanak ili opstrukcija istrage i ne kažnjavanje zločinaca.

Policija umesto da se bavi istragom Jeleninog ubistva servisirala je tabloide koji su od njene smrti napravili rijaliti serijal koji nema kraja. Da bi rijaliti mogao da traje ne možete završiti istragu i, logično, ne možete kazniti počinioca. Morate lešinare hraniti novim i novim senzacijama i obrtima, pikanterijama. Nema veze što te tvrdnje uglavnom nisu tačne, važno je da se piše i da su iz “pouzdanog” izvora.

Ali održavanje rijaliti istrage ima i svoje naličje. Kroz stotine napisa u štampi i priloga na “uglednim” televizijama izneto je obilje instrukcija – kako ubiti i kako uništiti tragove. Tako se i varikina našla u priči. Zato je i telefon ubijenog Nikolića odnet u Starčevo. Da je ubica vlasnika pekare uklonio leš, pitanje je gde bi danas istraga tapkala.

Druga stvar koju su  nam tabloidi i policija nametnuli je da se ubistvo teško dokazuje, da ubice ostaju nekažnjene. Što bi rekao čuveni “humanista”, drug Staljin “imaš čoveka imaš problem, nemaš čoveka nemaš problem”.

Vratimo se malo u prošlost. Sećate se kako se vlast ponašala u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, vlasnika Dnevnog telegrafa (april 1999.godine)? Izrekla mu je preko novina “smrtnu presudu”, ubila ga a potom podmetala priču da je to osveta nekog ljubomornog muža ili ubistvo zbog dugova. A ubice su sedele ( i još sede) u redovima udbe. Istrage nije ni bilo, zločin je do dana današnjeg nekažnjen.

Ćuruvijino ubistvo prošlo je nekažnjeno, a kad može jedno, može i drugo. Tako se desilo i ubistvo Veselina Boškovića i Zvonka Osmajlića na Ibarskoj magistrali (oktobar 1999.). Bio je to zapravo pokušaj ubistva Vuka Draškovića koji je preživeo. Da je blagovremeno rasvetljeno ubistvo Ćuruvije žrtava na Ibarskoj magistrali ne bi ni bilo.

Kad je nekažnjeno ubijen Ćuruvija, kad nisu otkrivene ubice sa Ibarske logično je bilo da se očekuju nove likvidacije. I desilo se. Otet je i streljan Ivan Stambolić bivši predsednik Srbije (avgust 2000.).

Da je na vreme razrešeno ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, (i mnoga druga koja ovde ne pominjemo) ne bi bio ubijen ni novinar “Večernjih novosti” Milan Pantić (jun 2001.) za čiju nasilnu smrt do danas niko nije odgovarao . Što je najgore, vlasti znaju kako je Pantić ubijen, znaju i ko ga je ubio, znaju i da je bilo naručeno prebijanje a ne ubistvo, ali siledžija se zaneo. Znaju sigurno i ko je naručilac ali ga štite.

Daleko si prijatelju otišao, nemaju veze ubistva pekara i pevačice sa politikom, niti sa ubistvima novinara. Nemaju, ali ne rešavanjem ubistava svejedno iz kog motiva i miljea potiču ili na kom nivou se dešavaju uvek se šalje ista poruka. Zločin se isplati.

Izvor: BIZLife