Domaća građevinska industrija i veliki infrastrukturni projekti
Piše: Vladimir Milovanović, generalni direktor Energoprojekt holdinga a.d.
Autorski tekst za „Kopaonik business forum review“, koju je u saradnji sa Savezom ekonomista Srbije pripremio magazin NIN
Planirane investicije u infrastrukturne projekte u narednoj deceniji pozicioniraju Srbiju među atraktivna tržišta, ali generišu i povećano zaduživanje za njihovo finansiranje. Zato se pozitivni efekti na ekonomiju zemlje mogu očekivati samo ako se stvore uslovi da domaće, rezidentne firme budu glavni izvođači, jer će to obezbediti da ostvareni finansijski rezultati ostanu u zemlji
Građevinarstvo svake zemlje je važna privredna grana, komponenta nacionalne ekonomije od vitalnog značaja za postizanje nacionalnih razvojnih ciljeva, ukupnog društvenog i ekonomskog napretka i poboljšanja kvaliteta života. Ekonomisti su oduvek ocenjivali da realizacija investicija u infrastrukturu predstavlja ključnu osnovu za produktivnost i rast, jer agregatan proizvod ulaganja u infrastrukturu ne predstavlja samo profite firmi koje realizuju te projekte, već i prihode države tokom njene izgradnje – od poreza, doprinosa, rudne rente, akciza i po drugim osnovama – ali i povećanje ukupnog faktora produktivnosti i mogućnosti razvoja ostalih privrednih grana korišćenjem savremene infrastrukture.
Reč „infrastruktura“ u našem svakodnevnom poslovnom rečniku se svodi uglavnom na izgradnju saobraćajnih koridora i delimično na revitalizaciju i modernizaciju železničkog sistema. U javnosti se, ipak, zanemaruje širi kontekst te reči koji se odnosi i na ostale, ne manje važne, segmente infrastrukture kao što su energetika i industrija, telekomunikacije i telekomunikaciona infrastruktura i ostali vidovi saobraćajne infrastrukture, uvažavajući ekološke i socijalne aspekte.
Visina investicija u infrastrukturne projekte u narednoj deceniji i duže, njihova jednovremenost i raznovrsnost pozicionira Srbiju među atraktivna tržišta, dok sa druge strane generiše povećano zaduživanje radi finansiranja realizacije svih ovih projekata. Pozitivni efekti na ekonomiju zemlje i doprinos razvoju privrede i ekonomije se u takvim okolnostima mogu očekivati samo uz stvaranje adekvatnih uslova kojim će se omogućiti da domaće, rezidentne firme budu u ulozi glavnih izvođača infrastrukturnih projekata. To će obezbediti da ostvareni finansijski i drugi rezultati ostanu u zemlji.
Država bi trebalo kontinuirano da donosi mere u cilju očuvanja, revitalizacije i rasta resursa domaćeg građevinskog sektora i da stvara zakonski i institucionalni okvir koji će eliminisati nezdravu i nelojalnu konkurenciju i postupno obezbediti uslove za rast cena građevinskih usluga i radova, kao i zarada zaposlenih u građevinskom sektoru. Samim tim, relevantne državne institucije moraju maksimalnu pažnju da posvete suzbijanju „sive“ ekonomije u građevinarstvu, čiji se udeo procenjuje na više od 50 odsto, i dodatno profesionalizuju kadrove zadužene za organizaciju, nadzor i kontrolu infrastrukturnih investicija čime bi se efikasnije i u većoj meri punio budžet države.
Da bismo bolje razumeli poziciju građevinskog sektora u Srbiji, treba se podsetiti da je ova privredna grana u proteklih četvrt veka pretrpela ogromne štete. Najpre usled ekonomskih sankcija, koje su desetkovale izvozni potencijal ove privredne grane i urušile industrijsku proizvodnju građevinskog i drugih materijala i opreme u Srbiji. Kada su ukinute sankcije i krenule demokratske promene, izostala je podrška posrnulog i „uvezenog“ bankarskog sistema, koji nije adekvatno podržavao ovu privrednu granu, dok je ionako tešku poslovnu poziciju građevinskog sektora pogoršavalo neplaćanje obaveza države prema firmama koje su popravljale dramatične štete posle bombardovanjem uništenih industrijskih i energetskih kapaciteta i značajnih delova skupe saobraćajne infrastrukture.
Tada su se širom otvorila vrata stranim kompanijama da sa minimalnim ulozima ostvare enormne profite gradeći postnatovsku infrastrukturu u Srbiji. Uz to, njima su sve obaveze radovno izmirivane iz „povoljnih“ kreditnih aranžmana, koji su bili mogući samo ukoliko odabrane firme realizuju te iste projekte.
Uporedo se odvijala tranziciona privatizacija većinom po „burazerskom“ modelu u kojoj su novi vlasnici, često sa „kapitalom“ sumnjivog porekla, akumuliranog tokom sankcija, jeftino kupovali velike firme sa jedinim ciljem da se što pre i što skuplje preproda jeftino kupljena imovina. Mali je broj primera uspešnih privatizacija, a mnogo je veći broj sudskih postupaka koje vode akcionari protiv novih vlasnika. Stradali su zaposleni koji su ostali bez posla, banke kojima nisu vraćeni krediti i država čiji budžet se nije punio po osnovu poslovnih aktivnosti privatizovanih firmi, a opterećivao se sve višim novim socijalnim troškovima. Firme koje su preživele i novoosnovane građevinske firme su u konstantnoj borbi za održanje likvidnosti usled niskih cena, nelojalne konkurencije i diskontinuiteta investicija.
Tim pre je važnije da se u narednom periodu stvore uslovi za realnu tendersku utakmicu i poslovanje pod jednakim uslovima svih aktera na tržištu, domaćih i stranih. To bi imalo pozitivne efekte na sve – firme koje realizuju projekte, industriju građevinskog materijala, legalno zapošljavanje, više budžetske prihode i, na kraju, viši kvalitet radova.
Stvaranje uslova da domaće firme steknu reference u svojoj zemlji, potencijalno može da generiše i izvozne aktivnosti ove privredne grane i da se izvoz radne snage, koja je danas veoma dragocen resurs u Srbiji, supstituiše institucionalnom prodajom proizvoda i usluga u inostranstvo.
U međuvremenu, velike promene nastale razvojem novih i skupih tehnologija, uticale su da je razvoj infrastrukture u Srbiji u još većem zaostatku u odnosu na dostignuti nivo razvoja infrastrukture u Evropskoj uniji i drugim razvijenim zemljama. Imajući u vidu kriterijume koje Srbija treba da ispuni za članstvo u EU, pred Srbiju se postavljaju zahtevi za investicionim ulaganjima u znatno višem obimu i u kraćem periodu.
Ekonomski rast će dominantno zavisiti od uslova u kojima realni sektor posluje i ostvaruje profite i postepenog smanjenja parafiskalnih nameta privredi u celini i prilagođavanja poreske politike očekivanom rastu privrednih aktivnosti. Samo profitabilno poslovanje omogućava rast poslovnih aktivnosti i generiše otvaranje novih radnih mesta.
Predstojeće investicije u različite segmente infrastrukture predstavljaju izvanredan osnov da se stvaranjem novostvorene vrednosti, profita, generiše rast celokupne privrede i podstaknu greenfield investicije u razne druge privredne aktivnosti, na prvom mestu prerađivačku poljoprivrednu industriju i turizam, kao i da se zaustave migracije stanovništva iz nerazvijenih delova zemlje u gradove.
Energoprojekt je odoleo svim poslovnim iskušenjima i ljudskim greškama u prošlosti, pokušajima „neprijateljskih“ tranzicionih preuzimanja, upravo zahvaljujući tome što je uvek davao doprinos razvoju svoje zemlje korišćenjem sopstvenog profesionalnog i iskusnog kadra i finansijskog kapaciteta, koji može da bude oslonac ubrzane obnove građevinskog sektora i razvoju privrede Srbije. Na ovaj način država ostvaruje dvostruku korist, direktno kao akcionar Energoprojekta i indirektno kroz doprinos Energoprojekta ukupnom privrednom rastu i razvoju.
Izvor: NIN
Foto: YouTube screenshot
