Empatija je ponovo u modi
Piše: Vedran Ivanković, Senior Specialist for Corporate Communications, Addiko Bank
Korona je promenila sve. Dokazala je da svet može da se zaustavi i da sve može potpuno da stane. Drugo, dokazala je da to što mnogi osećaju da nešto mora da se menja u globalnom sistemu –neminovno je da se desi, samo je pitanje načina i brzine. Digitalizacija je samo deo toga. Izuzetno važan deo. U roku od tri dana navikli smo se da radimo od kuće. Bilo je štucanja i proklizavanja na početku, ali smo se uigrali i već sada više i ne znamo kako izgleda raditi iz kancelarije. Nešto što je bilo rezervisano isključivo za IT i srodne delatnosti – sada je omasovljeno i nije nam problem što pas utrčava u „kol” ili klinci stalno traže roditelje ili se čuje učiteljica sa zvučnika televizora.
U dve reči – nova stvarnost.
Ono što je zajedničko i novoj i staroj realnosti jeste posao, tj. biznis. Na ovaj ili onaj način, sve se ponovo pokrenulo. Sporo i oprezno, ali jeste.
Kada se ovako veliki šokovi dese, bilo da su oni lokalni ili globalni, počnemo da vodimo računa o onima koji su ugroženi. To traje kratko i svi se vratimo na neki stari kolosek. Ono što mislim da je trajno promenjeno i što je apsolutno neizbežan deo nove realnosti jeste empatija. Malo smo više počeli da brinemo o ljudima oko sebe. Prebrzo se virus širi i ne znamo koga može da pogodi i zbog toga češće razgovaramo sa kolegama, pišemo im kratke poruke sa jednim pitanjem: „Kako si?” Imejlove koje razmenjujemo počinjemo: „Nadam ste da ste ti i tvoji dobro i zdravo…”, pa tek onda razgovaramo dalje o poslu.
Sa druge strane, kompanije su ponovo počele da doniraju malo masovnije. Čini mi se da su, istovremeno, mediji to prepoznali kao bitno i počeli da podržavaju one koji su empatični u ovom trenutku i da upravo te vesti objavljuju. Neki čak prave i posebne biltene posvećene društveno odgovornim kompanijama. I mediji su prestali da gledaju na te stvari kao na propagandu neke kompanije i sa empatijom prema svima više su pisali o tome ko je koliko i šta donirao. Imamo dobre primere gde veliki podržavaju male na razne načine. Opet te reči: empatija i podrška.
Da vratimo priču na početak… Da li se empatija uči i kada? Da li je vremenom zaboravimo?
Rekao bih da se uči, i to od malih nogu. Nauče nas roditelji da delimo omiljeni slatkiš sa bratom ili sestrom ili da pomognemo nekom na ulici ako vidimo da mu nije dobro. Gde je onda zapelo i zašto je korona morala da nas vrati na pravi put?
Vremenom je došlo do promene sistema vrednosti. Jurnjava za rezultatima dobila je prednost u odnosu na empatiju i potisnula je u drugi plan. Bez obzira na to što je empatija naučena u detinjstvu, malo se u ovoj tranziciji, koja nikako da se završi, izgubila. Naći ćemo je valjda ili će nam korone pomoći da se prisetimo kako izgleda. Koliko god to apsurdno zvučalo, distanca nas je približila. Sada nekako vodimo više računa jedni o drugima i, kada kolega kolegu pozove i pita „Kako si?”, ovaj se neće iznenaditi. Mozak je čudna spravica. Kada se dogode takvi gestovi, luče se i neki hormoni, pa se čovek oseća srećnije i zadovoljnije, a i lojalnije kompaniji u kojoj radi.
Ljudi su pokazali da su fleksibilni i da mogu da se prilagode raznim stvarima, da promene i nisu tako loše i da se ne bunimo mnogo ako nam neka tamo pandemija promeni navike koje smo, do juče, mislili da nikada nećemo menjati.
Izvor: BIZLife magazin
