Hobi otkriva dušu zaposlenog
Piše: Sanja Dutina, www.psihobrlog.com
Albert Ajnštajn je odlično svirao violinu, a svoje umeće je predstavljao na mnogobrojnim dobrotvornim koncertima. Svojevremeno je čak izjavio da mu je život bez violine prosto nezamisliv. Ričard Fejnman pored fizike, bavio se i slikarstvom, a svoje radove potpisivao je pseudonimom Ofi. Santijago Ramon i Kahal, otac moderne neuronauke, pored umetničkog crtanja nervnog sistema, pisao je naučnu fantastiku. Maks Plank, osnivač kvantne teorije, posedovao je apsolutni sluh i predano je svirao klavir.
Svim ovim naučnicima koji su svojim profesionalnim radom zadužili svet, zajedničke su dve stvari. Oni su dobitnici Nobelove nagrade za svoje polje interesovanja, i bili su pasionirano posvećeni svojim hobijima.
Istraživanje Roberta Ruta Bernstajna, profesora Državnog univerziteta u Mičigenu, pokazalo je da nobelovci značajno češće u odnosu na ostale naučnike neguju interesovanja i slobodne aktivnosti različite od njihovog svakodnevnog posla. Odgovor na pitanje da li se naučnik bavi nekim hobijem ili ne, čak bolje ukazuje na to da li će dobiti priznanje za svoj rad nego IQ ili bilo koji drugi kriterijum. Bernstajn jedino ostavlja otvoreno da li baš hobi podstiče genijalnost, ili genijalnost dovodi do zainteresovanosti za različite hobije. Verovatno je u pitanju kombinacija i jednog i drugog.
Nije, međutim, nužno biti genije da bi nam slobodno vreme oplemenilo život.
Danas je jasno da trošenje slobodnog vremena i „običnih ljudi“ na pasionirano fotografisanje, kuvanje, sviranje gitare ili ma šta drugo daje plodove kroz efikasnost i na radnom mestu.
Istraživanje nedavno objavljeno u žurnalu Occupational and Organisational Psychology potvrdilo je da zaposleni koji pronalaze vreme za različite aktivnosti kojima se posvećuju nakon radnog vremena imaju značajno bolji učinak na poslu od kolega koji život svode na rutinu posao – kuća – posao. Pored toga, ti isti zaposleni češće kreativno pristupaju rešavanju profesionalnih problema.
Istraživači ove studije ciljano su dozvolili ispitanicima da sami odluče šta su za njih slobodne, kreativne aktivnosti, pa su se na listi našli raznovrsni načini zabave – od pisanja do video igrica.
Posebno je interesantan rezultat da ne može ma koja aktivnost da dovede do mentalnog odmaranja i umanjenja poslovnog stresa. Neki ljudi prosto ne umeju da naprave granicu čak ni između posla i hobija. Primera radi, profesionalni fotograf svadbi krštenja i rođendana, u slobodno vreme fotografiše prirodu. Ili novinar koji prati politiku u slobodno vreme piše politički blog. Hobi je, u ovom slučaju, toliko sličan dnevnom poslu, da ne ostavlja mogućnost predaha od zahteva posla, promene perspektive, ili isprobavanja drugih veština.
Za pozitivan uticaj razonode na radni učinak presudno je upravo učenje novih veština kroz drugačije aktivnosti. Te veštine se zatim svesno ili nesvesno primenjuju i na dnevnom poslu. Kao i Bernstajnu i njegovom problemu genija i hobija, kreatorima ovog istraživanja nije do kraja jasno da li su ljudi koji biraju hobije kreativniji, ili je hobi podsticaj kreativnosti.
Poruka ovog istraživanja, dakle, svakako nije da menadžeri treba da teraju radnike da počnu da se bave hobijem kako bi bili uspešniji na poslu. Zaposleni mora sam posedovati želju, tačnije mora biti intrinzički motivisan da se bavi određenim aktvnostima da bi one unapredile njegovu kreativnost.
Skrivenu suštinu hobija i izvor njihovog blagotvornog dejstva do kraja je razvila Patriša Linvil, profesorka menadžmenta i organizacije sa Djuk Univerziteta u Americi. Ona slobodne aktivnosti smešta u kontekst koncepta kompleksnosti selfa. Ovaj koncept zapravo opisuje na koje sve načine čovek sagledava i sabira različite aspekte sebe samog – svoje crte, uloge i identitete.
Linvilova je došla do nalaza da što je predstava selfa uža, to je čovek skloniji depresiji i anksioznosti. Recimo, žena može o sebi da razmišlja isključivo kao o supruzi sa jedne strane i ekonomisti sa druge strane. Njen identitet je lako poljuljati, dovoljno je samo da se istog dana posvađa sa mužem i da je šef napadne zbog propusta na poslu.
Neka druga žena sebe sagledava iz različitih uglova – kao majku, sestru, ekonomistu, food blogerku, slikarku itd. Takva žena svoj osećaj identiteta zasniva na različitim stvarima od kojih je u određenoj meri, ali svakako manje, emocionalno zavisna. Svi ti hobiji i slobodne aktivnosti u kojima uživamo, neguju različite aspekte naše ličnosti, zbog čega se lakše nosimo sa životnim stresovima a samim tim i teže zapadamo u anksioznost i depresiju.
Na kraju, nije nužno niti realno očekivati da će baš dnevni posao biti nešto što nas beskrajno ispunjava i čini srećnima. Kompleksne smo ličnosti, radno mesto je samo jedan naš aspekt. Normalno je da sreću pronađemo i na drugim mestima, u drugim stvarima. U igranju tanga, treninzima, slikanju po svili, šivenju, šahu – daleko od kancelarijskog okruženja. Svi ti hobiji i interesovanja samo potvrđuju entuzijazam, pasioniranu posvećenost i usmerenost ka cilju. I ko zna, možda jednog dana dovedu i do profesionalnih rezultata nobelovskog nivoa.
Primer preduzetnice
Boni Karter, preduzetnica koja je dugo radila u Silicijumskoj dolini kao središtu informatičke industrije, pre nego što je pokrenula svoj privatni biznis, uverila se koliko je za uspeh na poslu važan kvalitetan privatni život, kao i dodatna interesovanja i obaveze. U svom tekstu za New America magazin navodi da je za jaku i stabilnu organizaciju nužna kultura koja promoviše zdrav život unutar ali i van radnog mesta.
Koliko je ozbiljna i dosledna toj ideji, potvrđuje i proces selekcije u njenoj kompaniji. Naime, za izbor novozaposlenog presudno je da li kandidat ima hobi. Već na prvom intervjuu kandidatima se to pitanje postavlja i ujedno je eliminacionog karaktera. Ukoliko odgovore da nemaju hobi, neće dobiti ni posao, bez obzira na iskustvo, znanja i veštine. Boni takođe podstiče i volontiranje, pa svi njeni zaposleni ukupno 24 plaćena radna sata godišnje mogu da utroše na društveno koristan rad.
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Pexels
