Hoćete ekološki osvešćene brendove? Ovo je 9 najvećih MITOVA o održivoj modi

Kupovina odeće ekološki osvešćenih brendova nije najbolji način za usvajanje održivog stila. Ulaganje u luksuznu modu umesto u „brzu modu“ ne mora nužno da sprečava eksploataciju radnika.

Rasprostranjene zablude o etičnoj modi i održivosti ponekad mogu sprečiti potrošače da preduzmu značajne mere kada je reč o njihovom načinu života.

Predstavljamo vam devet uobičajenih mitova i činjenica koje stoje iza svakog od njih.

MIT: Kupovina od „ekološki svesnih“ ili „održivih“ brendova je najbolji način da smanjite svoj negativan uticaj na životnu sredinu.

ISTINA: Najbolji način da smanjite svoj modni ekološki otisak je da kupujete manje stvari. Izvucite maksimum iz garderobe koju imate prepravljajući ili razmenjujući staru odeću sa prijateljima ili putem različitih platformi za zamenu odeće. Ako baš morate da kupite novu stvar, pokušajte da je pronađete polovnu. Neke kompanije čak nude programe prepravki ili pomažu u preprodaji istrošenih predmeta. Istraživanje održivih brendova je korisno, ali kupovina nečeg novog trebalo bi da bude poslednja, a ne prva opcija.

MIT: Luksuzna moda je održivija od brze mode

ISTINA: Trošenje novca na luksuznu modu ne garantuje održivost. Neke modne kuće, uključujući Barberi, priredile su karbon neutralne modne dogašaje, Guči tvrdi da je njihovo poslovanje sada u potpunosti karbon neutralno. Stela Makartni godinama radi na zelenijim praksama i jedan je od modnih brendova koji su potpisali povelju UN-a za klimatske promene, obavezujući se da će smanjiti emisije ugljenika za 30% do 2030. Ali luksuzna modna industrija još uvek ima mnogo posla da obavi. Izveštaj objavljen ove godine otkrio je koliko su, na primer, zaista neodržive nedelje mode. Merenjem ekološkog otiska modnih kupaca iz 2.697 maloprodajnih brendova i 5.096 dizajnera koji su tokom 12 meseci posetili međunarodne nedelje mode, izveštaj je utvrdio da 241.000 tona emitovanog ugljen-dioksida jednaka je emisiji kao u nekoj maloj zemlji, to je dovoljno energije da se godišnje osvetli 42.000 domova.

MIT: Što je odeća skuplja, radnici su manje izrabljivani

ISTINA: Mnogo luksuznih i marki srednjeg cenovnog ranga proizvode u istim fabrikama kao i jeftinije i marke brze mode. To znači da sve, od prava radnika do uslova u kojima rade, može biti eksploataciono, bez obzira na cenu. Štaviše, cena odevnog predmeta ne garantuje da su radnici bili pošteno plaćeni, jer troškovi rada čine samo mali deo ukupnih proizvodnih troškova.

MIT: Doniranje stare odeće je održiv način za čišćenje ormara

ISTINA: Iako dobrotvorne i prodavnice polovne odeće poklanjaju ili prodaju deo robe koju dobiju, vaša donirana odeća verovatno će na kraju biti prebačena u inostranstvo radi preprodaje na tržišta u zemljama u razvoju, što može negativno uticati na njihovu lokalnu industriju ili može završiti na deponiji. Samo 10% odeće koja se daje u prodavnice polovnih proizvoda zapravo se prodaje. Samo SAD isporučuju milijardu funti vrednu polovnu odeću u druge zemlje. Afrika prima 70% globalne polovne odeće.

MIT: Brendovi koji promovišu održivost su održivi

ISTINA: „Održivost“ i druge reči kojima se opisuje ekološko poslovanje mogu se zloupotrebiti da bi se privukli potrošači željni smanjenja uticaja na životnu sredinu na planeti. Modni pretraživač Lyst izvestio je 2019. godine da je zabeležio 75% porast pojmova za pretragu koji se odnose na održivost u poređenju sa prethodnom godinom. Dok, sa druge strane, nedostaju objektivni kriterijumi za ocenjivanje održive mode, a upotreba recikliranih materijala ili težnja da budemo karbon neutralni nije uvek dovoljna.

MIT: Većina odeće se može reciklirati

ISTINA: Odeća može biti veoma teška za recikliranje, delom zbog načina na koji je napravljena. Kao prvo, mnoge tkanine su napravljene od mešavina (na primer pamuka i poliestera), koje se moraju odvojiti ako želite da materijal pretvorite u novu odeću. U SAD-u manje od 14% bačene odeće i obuće završi reciklirano. Ali „recikliranje“ je takođe širok pojam koji se može podeliti na „downcycling“ i „upcycling“, a razlika je bitna. Veliki deo odeće često završi kao vlakna koja se koriste za izolaciju kuća ili tepiha. U Evropi se manje od 1% prikupljene odeće zapravo reciklira u novu odeću.

MIT: Ne vredi prepravljati jeftinu odeću

ISTINA: Prepravljanje jeftinije garderobe može značiti trošenje onog što ste platili, ali zadržavanje iste odeće u rotaciji je najbolja stvar koju možete učiniti da smanjite svoj ekološki otisak. Takođe možete da naučite kako da izvedete male popravke kod kuće kako biste smanjili troškove, uključujući zamenu dugmadi, popravljanje slomljenih patentnih zatvarača, porubljivanje pantalona…

MIT: Vraćena odeća kupljena preko Interneta preprodaje se drugim kupcima

ISTINA: Vraćena odeća može završiti spaljena ili na deponijama. Kompanijama je često jeftinije da se otarasi vraćene garderobe nego da je pregleda i ponovo pakuje, a brendovi možda neće želeti da doniraju proizvode iz straha da će pojeftiniti svoju marku ili narušiti ekskluzivnost.

MIT: Vaša odeća je iz zemlje koja je navedena na etiketi

ISTINA: Vaša odeća se može sastaviti u toj zemlji, ali oznaka ne može otkriti složeni lanac kroz koji je određeni komad garderobe prošao prilikom proizvodnje. „Vaša etiketa vam neće reći gde se u svetu pamuk uzgajao, gde su vlakna pređena u predivo, gde je predivo utkano u tkaninu ili gde je bojeno i štampano. Neće vam reći odakle dolazi nit, boje, patentni zatvarači, dugmad, perle ili druge karakteristike“, navodi se u izveštaju Fashion Revolution-a, „Kako biti modni revolucionar“. Da bi podstakla brendove da budu transparentni u pogledu svojih lanaca snabdevanja, Fashion Revolution promoviše hashtag #whomademyclothes?, Tražeći od korisnika da na selfijima označe brendove sa vidljivim etiketama na odeći.

Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay