Hrana za dušu: Dušan Stojaković, „Večernje novosti”

Pridružite se poslovnoj zajednici od 20000 najuspešnijih i čitajte nas prvi

    Hrana za dušu: Dušan Stojaković, „Večernje novosti”

    Dušan Stojaković, urednik ekonomske redakcije „Večernje novosti”

     Da li štampa ima budućnost?

    Ima. Ali ne u onom obliku na kakav smo navikli. Dovoljno je reći da je pre sedam-osam godina u Srbiji postojalo 880.000 ljudi koji su svakodnevno kupovali dnevne novine. Danas svi dnevni listovi dele tržište, uz 350.000 dnevno prodatih primeraka. Bez štampe, bez mojih „Novosti”, koje imaju dopisnike širom Srbije, teško da ćemo imati kvalitetno informisanje, jer su današnje novine, iako grogirane padom tiraža, i dalje temelj informisanja, pošto većina portala, televizija itd. novinske informacije koristi kao osnovu svog programa.

    Koliko je teško naći kvalitetnog sagovornika u današnje vreme?

    Teško je. Nažalost, naše društvo je metastaziralo u vulgarnom tumačenju kapitalizma. Zdrav razum je miljama daleko od javnog prostora. Država, društvo, građani… Svi su se pretvorili u interes. Razočaraju me ljudi za koje sam verovao da su zdravorazumski. Sve ono u šta veruju neki su u stanju da napuste ako se pojavi neki njihov lični interes.

    Koji vam je najdraži intervju koji ste napravili?

    Najdraži mi je razgovor sa najuspešnijim i, možda, najbogatijim Mađarom, prvim čovekom „OTP grupe” ‒ Šandorom Čanjijem, u trenutku kada je pre godinu i po OTP preuzimao Vojvođansku banku. Dobio sam 15 minuta za intervju. Imao sam sreću da je glavni urednik „Novosti” Milorad Vučelić i predsednik FK Partizan. Kada sam saznao da je Čanji veliki zaljubljenik u najvažniju sporednu stvar na svetu i da je u upravi tamošnjeg kluba MOL Vidi i da je za trenera doveo našeg „grobara” Marka Nikolića, i na sve to da izuzetno respektuje beogradske crno‒bele, veče pred intervju zamolio sam Vučelića da mi obezbedi Partizanov dres sa ispisanim Šandorovim prezimenom. Kada sam ga Čanjiju poklonio, termin od 15 minuta je postao irelevantan. Uzaludni su bili pokušaji njegovih saradnika da nas prekinu. Ostali smo više od sat u razgovoru, gde se zaista otvorio i rekao mi možda i ono što nije planirao.

    Čime biste se bavili da niste u novinarstvu?

    Bio bih kuvar! Mnogo volim da prčkam po kuhinji. Moja trinaestogodišnja ćerka, očarana mojim kulinarskim sposobnostima, stalno me nagovara da otvorim restoran. Moji Stojakovići su tradicionalno bili ugostitelji. Otac je odlučio da skrene sa tog puta i postao je ekonomista, a ja sam verovao da ću kroz novinarstvo promeniti svet. Brzo sam shvatio koliko je moja želja bila naivna. Ne mogu da promenim svet, ali iz ove pozicije mogu da ga bar malo popravim. Nema lepše satisfakcije nego kada vidite da je sistem promenio loše zakone zbog tekstova koje ste objavili.

    Šta smatrate savršenim trenutkom?

    Neka terasa na Mediteranu sa pogledom na more, moji najbliži, nekoliko prijatelja, čaša vina, masline, kvalitetan sir, diskretna muzika žičanih instrumenata, telefon zaboravljen u Beogradu…

    Šta vas najlakše nasmeje, a šta rasplače?

    Vedar duh. Uprkos svim nedaćama, naši ljudi su sačuvali duhovitost. Vrcavo prkošenje svakodnevici uvek me oduševi. A suze? Suze su u redu. Međutim, dolazim iz ambijenta u kojem muškarci ne plaču. Poslednji put kada mi je zaiskrila suza desilo se kada je razredni starešina moje ćerke vodio decu na izlet, pa im je spremio personalizovane sendviče vodeći računa o tome ko voli kečap, majonez, kome smeta gluten… Uz to im je ispekao i kiflice. I slatke i slane. Osim vaspitanja, znanja koje im prenosi, pokazao je da topla ljudskost nije umrla. Bila je to suza radosnica, koja vraća optimizam da smo preživeli i ostali ljudi.

    Koju pesmu obavezno naručujete u kafani?

    Pošto sam rođen u Sarajevu, gde sam i živeo do 18. godine, a koje je važilo za prestonicu jugoslovenskog rokenrola, od malih nogu sam navučen na muziku u kojoj nema naručivanja pesama. Danas u meni probude emocije Nikola Pejaković Kolja, Đorđe Miljenović i Kralj Čačka. Favoriti su mi Koljina „Svako veče isti mrak” i Kraljeva „Zemlja snova”.

    Najveći profesionalni izazov?

    Ne podilaziti niskim ukusima i jeftinim interesima. Ne biti ni na čijoj strani, već ostati na zemlji. Imati stav i braniti ga.

    Film i knjiga koji se ne smeju propustiti?

    Domaći film „Otac na službenom putu”. Što se tiče stranih filmova, moj izbor je „Staljingrad”, Sergeja Bondarčuka. Razlog? U njemu prvak peterburške opere, kada se njegova država i narod nađu pred iskušenjima i u problemima, postaje beskompromisni borac! Ta slika pokazuje gde leži tajna današnje civilizacije. Da nije bilo takvih ljudi, pitanje je da li bi svetsko zlo uopšte bilo pobeđeno i u kakvom svetu bismo živeli danas. Knjiga: „Doktrina šoka”, Naomi Klajn.

    Koja je najluđa stvar koju ste ikada uradili?

    Skočio sam sa stene visoke deset metara u more, sa deset godina, bez znanja roditelja. Profesionalno ‒ kada sam, kao mlad novinar, honorarac, uhvatio premijera Zorana Đinđića da bez dozvole dograđuje vilu na Dedinju. Dobio sam signal da se nešto radi. Sa ulice je bilo teško nešto zabeležiti. Obišao sam arhive i dokumentacije i saznao da je u komšijskoj dedinjskoj rezidenciji odseo Nehru za vreme Prvog samita nesvrstanih u Beogradu. Gradskoj upravi, koja je objektom gazdovala, poslao sam molbu da uradim reportažu. Nehruovo prenoćište me nije interesovao. Foto-reporteru sam rekao da slika samo komšijsku, Đinđićevu vilu. Kolega Željko Knežević je, nameštajući se za najbolje kadrove, malo preterao. Odjednom, niotkuda su iskočili specijalci, predvođeni šefom Đinđićevog obezbeđenja Vladimirom Vukosavljevićem Kezom. Oteli su nam filmove, uhapsili nas, ali posle objašnjenja da smo novinari „Novosti” pustili su nas. U redakciji me je dočekao tadašnji glavni urednik Manojlo Manjo Vukotić. Počeo je da viče i ugurao me je u svoj kabinet. Mislio sam da će da me ubiti, a on mi, umesto toga, ponudio stalni radni odnos.

    Tri velika DA i tri velika NE?

    Da: ljubav, požrtvovanje i rodoljublje;

    Ne: nasilje, nekompetentnost i neznanje.

    Šta biste sami sebi poklonili?

    Odmor! Bez mobilnog!

    Koja je hrana za vašu dušu?

    Druženje sa malim, ali odabranim krugom prijatelja.

    Izvor: BIZLife magazin

    Foto: Predrag Mitić

    What's your reaction?

    Ostavite komentar

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

    developed by Premium Factory. | powered by Premium Hosting
    Copyright © 2020 bizlife.rs | Sva prava zadržana.

    MAGAZINE ONLINE