Hrana za dušu: Marko Prelević, odgovorni urednik „Nedeljnika“

 Može li se danas u Srbiji živeti od novinarstva?

 Uvek mi je bilo pomalo grozno kada stariji novinari – a to se verovatno i dalje dešava u onim velikim redakcijama na umoru, te na fakultetima gde se izučava novinarstvo – naplaše decu kako su pogrešili što su odabrali ovu profesiju, kako će im novinarstvo doneti samo krv, znoj, suze, dugove i uzaludnu potragu za drugim žirantom za kredit.

Možda sam pristrastan, jer realno ne bih umeo ničim drugim da se bavim, možda sam razmažen što radim u redakciji koja nudi dobre uslove, možda sam nepopravljivi optimista, ali ako se ovim poslom – važi to, verovatno, i za druge profesije – baviš iskreno, posvećeno i s ljubavlju, uslediće nagrade koje nisu samo tapšanje po ramenu.

Nema uvek svežeg ’leba. Nekad valja jesti i onaj prekjučeranji, izvučen iz zamrzivača, kao u doba vesele krize devedesetih (ili krize veselih devedesetih?), ali nekad će biti i kolača, ili makar bureka.

Kako bi, po vašem mišljenju, trebalo da izgleda medijska scena u Srbiji?

Bilo bi odveć lako osuti drvlje i kamenje na vlast i nadležne, jednako koliko i optužiti novinare da su sami krivi za to što su, recimo, srpski tabloidi izmislili jedan potpuno novi žanr, a brojni mediji, neki manje, neki više uspešno, pretvoreni u Radio Jerevan. No, baš kao i sa internetom, koji mnogi pominju kao streljački vod novinarstva, uvek imate izbor.

Ima Hornbi u kultnoj „High Fidelty” onu dilemu o muzici i tuzi. Šta je došlo prvo? Da li sam bio tužan jer sam slušao tužne pesme ili sam počeo da slušam tužne pesme jer sam bio tužan? Isto tako, da li se može nekakva „medijska scena”, kao da je nezavisni entitet, menjati ukoliko su konzumenti, da ne kažem građani, toliko obespravljeni, osebičeni, osiromašeni da, zapravo, traže baš takve medije kakva je većina njih u Srbiji?

A opet, ako nešto jeste naša krivica, čini mi se da novinari jesu profesija sa najnižim ugledom u javnosti, pa svako sebi za pravo daje da smatra – posebno na društvenim mrežama – kako bi on to napisao bolje i šta bi stvarno trebalo raditi; ponekad se zapitam da li ti isti ljudi na lekarskom pregledu govore doktoru šta da napiše u anamnezi ili psuju vulkanizera što menja gume baš tako kako ih i treba menjati.

„Nedeljnik” je redakcija u kojoj nema čestih promena, za razliku od ostalih medija. Šta je vaša tajna?

 „Nedeljnik” postoji već sedam godina – ponekad mi se čini da ih je bilo sedamdeset, nekad da smo krenuli pre koji dan – ali je ideja dugo tinjala, a ekipa se postepeno nalazila. To „jezgro” je opstalo, a kasnije smo samo nadograđivali, kako je obim posla rastao, uključujući tu i srpska izdanja „Njujork tajmsa” i „Mond diplomatika”, ali i novi sajt „Nedeljnika”.

Da povučem jednu fudbalsku paralelu ‒ volim da mislim, ma kako vam to pretenciozno zvučalo, da smo mi Liverpul srpskog novinarstva, a da „pojačanja” biramo kao Jirgen Klop: ne samo po tome ko je kakav igrač, nego i kako će se uklopiti u duh redakcije.

I stvarno sam ponosan što smo u poslednjih nekoliko godina u stalni radni odnos primili nekoliko najdarovitije dece koja su dolazila na praksu.

Navedite nam jedan tekst koji ste napisali u „Nedeljniku” koji vam je posebno drag.

Smatram da postoji razlog što je moja kolumna na samom kraju broja: da ne bih mogao i morao da se uobrazim, ali najdraži će mi postati jedan tekst koji sam napisao tek onako usput, kada sam čuo da je preminula moja profesorka fizike iz podgoričke gimnazije, kod koje sam notorno vukao jedinicu pune četiri školske godine. Napisao sam tekst o njoj zbog nje, ne zbog sebe. Nekoliko dana kasnije javila mi se profesorka filozofije (kod nje sam imao trojku!) i kazala da je čitava zbornica, makar oni koji se sećaju generacije od pre pune dve decenije, čitala taj tekst i da im nije bilo svejedno. Oprostiće mi i kolege što mi je jedan intimni, za najširi krug čitalaca, verovatno, neprimetni uradak draži od nekih mnogo tiražnijih, mnogo zvučnijih tekstova, reportaža i intervjua.

Šta vam je, generalno, bio najveći profesionalni izazov do sada?

Da ne budem grozan i samohvalisav, nego diplomata, no, uz to i iskren: svaka sreda ujutru, kada je broj „Nedeljnika” već otišao u štampariju, a ispred kolegijuma su 64 bele strane, koje treba popuniti, toliki je izazov da se ništa ne može uporediti sa tim stresom i tom zabavom.

Kada biste mogli da birate, sa kim biste uradili intervju i zašto?

Sa Džoom Stramerom i Džonijem Kešom ‒ zajedno, iako nisam zakasnio samo da ih upoznam, nego i da živim u doba kada bi se takvo što čitalo, prepričavalo, citiralo. U glavi već imam: samo bih uključio diktafon, a njih dvojica bi sami govorili – o muzici, o patnjama, o revolucijama, o zapostavljenima, zaboravljenima, neopevanima, nepriznatima.

Kako izgleda vaš savršen dan?

 Nije utorak (dan kada se zatvara broj i šalje u štampariju), nisam mamuran, ne pada kiša, nije gužva u tramvaju, nisu stigli računi, niko nije „ispalio” za intervju, nisu zatvorene kafane, nije ni petak, pa je i grad lepši i mirniji, nije prekasno da se posle uključi Nintendo Switch.

Na Tviteru odbrojavate dane do početka leta. Kada za vas stvarno počinje leto?

Optimistički gledano, već kad prebacimo januar, pa u februaru i martu počne da kopni i prva Beograđanka stidljivo obuje baletanke; pesimistički, tek kada zamiriše more i plave daljine počnu polako da izvlače, kolonu po kolonu, žitelje ovog grada i da ih vraćaju preplanule, nasmejane i manje zabrinute.

Koja su vam tri omiljena filma?

 „Žitije Brajanovo”, „Star Wars: A New Hope”, „Doktor Strejndžlav”.

Album koji vam je promenio život i zašto?

 „Dead Kennedys“, „Fresh Fruit For Rotten Vegetables”. Već dotad sam znao koji ću žanr muzike voleti ceo život (pa zar se nisam onoliko kleo u Ramonse?), ali nisam imao pojma da ona može, kroz humor, subverziju i dekadenciju, da ima takvu političku poruku. Preko DK ću, s jedne strane, otkriti „The Clash”, „Undertones” ili „The Jam”, a sa totalno druge, bendove kao što su „Minutemen”, „Fugazi” ili „Devo”.

Koju ste knjigu poslednju pročitali?

„Putevi svile”, Pitera Frankopana ‒ dokaz da istorija može da bude nadahnuta i prosvetljujuća.

Omiljeno mesto u gradu?

Kafana „Mornar”.

Najbolje mesto za odmor?

Boka kotorska.

Šta je vaša hrana za dušu?

 Jutarnje novine, na pjeni od mora, dok šanker već sipa duplu votku, suvu ‒ znamo se.

Izvor: BIZLife magazin