„Imati posao u Srbiji je dovoljan razlog za slavlje“
U Srbiji izuzetno mali broj zaposlenih ima razloga da bude srećan ovog 1. maja. Reč je o onim malobrojnim čije su zarade veće od 600 evra. Svi oni sa minimalnim zaradama nemaju razloga za slavlje. Međutim, nije samo visina zarade razlog za zadovoljstvo. Da bi zaposleni bio srećan,pored zarade, bitno je i da su odnosi na poslu takvi da radnik posao ne doživljava kao kuluk, već da uživa u njemu. Potrebno je da mogućnost od otkaza ne bude jedini motivacioni mehanizam poslodavca. Zadovoljan i srećan radnik je onaj koji daje maksimum sebe. Kada to shvate poslodavci, i njihov profit će biti znatno veći, kaže za BIZLife predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić.
A da li je danas sama činjenica da imate kakav-takav posao dovoljan razlog za slavlje?
– U Srbiji u kojoj je više od milion nezaposlenih , imati posao je sigurno za slavlje. Manjak radnih mesta slave i poslodavci jer, pod parolom “Ako ti nećeš, ima ko hoće”, daju minimalne zarade, ne plaćaju prekovremeni rad, a topli obrok i regres se ne isplaćuju. Samo se knjigovodstveno obračunavaju. A “radnik–slavljenik” ćuti i trpi, ne buni se, jer oko sebe gleda one koji nemaju ni to.
Koliko će ljudi, prema vašoj proceni, do sledećeg 1. maja ostati bez posla u Srbiji?
– U ovoj zemlji dnevno, bez posla, ostaje veliki broj radnika.Malo ko govori o njima. Samo u prošloj godini, zbog stečaja, bez posla su ostali radnici IMT-a, BIP-a, Jagodinske pivare, radnici saobraćajnih preduzeća, tekstilne industrije- AHA Mura, metalskog kompleksa…Do sledećeg 1. maja biće mnogo onih koji će, na žalost, ostati bez posla. Ukoliko Vlada smogne snage da uvede red u javna preduzeća i državnu upravu, bez posla će ostati najmanje 30 0000 ljudi.
Čemu mogu da se nadaju nezaposleni u zemlji?
– U našoj zemlji ni zaposleni nemaju mnogo nade, a tek nezaposleni… Njihova nada može da bude odlazak u zemlje Evropske unije ili učlanjenje u neku vladajuću partiju i dobijanje posla na taj način..
Kakav je standard zaposlenih u Srbiji u poređenju sa zaposlenima u regionu, a kakav u poređenju sa onima u EU?
– Pokazatelj standarda građana jedne zemlje je visina BDP-a. Srbija ima najniži BDP u okruženju i to dovoljno govori o standardu zaposlenih i naših građana. Zarade u Srbiji su najniže u regionu i Evropi. Iza nas je jedino Albanija. Minimalna cena rada od 121 dinar po radnom satu, takođe je najniža. U 0Sloveniji je minimalna zarada 784 evra, Hrvatskoj 396, Crnoj Gori 193 evra, a BiH 191 evro. Za nas je ravno naučnoj fantastici podatak da je minimalna zarada u Švajcarskoj 3 281 evro! U našoj zamlji minimalnu zaradu prima oko 100 000 zaposlenih, a porazno je to da se u mnogim oblastima rada ne poštuje ni minimalna cena rada. Neretko, pogotovo u oblasti građevine, metalske industrije, tekstila, turizma i trgovine isplaćuju zarade od 17 000 do 18 000 dinara. Dakle, standard zaposlenih u Srbiji je izuzetno loš. Oni za hranu izdvajaju 40 odsto primanja,dok su u Evropi ta izdvajanja 15 procenata. Odeća i obuća su jeftiniji za građane Evrope, a Nemci plaćaju jeftinije meso nego mi.
Kako ocenjujete ulogu sindikata danas u Srbiji?
– Sindikat deli sudbinu države i društva. Ako u državi ne funkcionišu institucije, ni sindikat ne može da bude mnogo bolji. Zakonska regulativa u velikoj meri koči i razbija rad sindikata. Ona omogućava postojanje velikog broja sindikata i dovodi do rascepkanog i razuđenog sindikalnog pokreta, koji nema veliku snagu ni u ljudskom ni u finansijskom potencijalu. Ovakvo stanje odgovara vlastima. Zašto bi oni radili na konsolidovanju i jačanju sindikalnog pokreta? Neshvatljivo je da sindikati pristaju na takvo stanje stvari, pogotovo oni koji sede u Socijalno-ekonomskom savetu. Jedino razumno objašnjenje je interes, koji se u zbiru1 poklapa sa interesom vlasti.
Kakva je uloga sindikata u multinacionalnim kompanijama u Srbiji?
– Uloga sindikata u multinacionalnim kompanijama je mala. Pre svega , zbog nemogućnosti osnivanja sindikata u tim kompanijama. Svi naši pokušaji su se završili tako što su inicijatori osnivanja sindikata dobili otkaze. S tim problemom su upoznati nosioci vlasti – ali nema nikakvih reakcija. Jedna potpuno apsurdna situacija. Građani Srbije daju ogromna sredstva kroz subvencije tim kompanijama, a one ne poštuju Ustav i zakon ove zemlje. U isto vreme, oni koji bi morali da štite Ustav- ćute i plaše se da te kompanije ne odu iz Srbije. Malo više poštovanja ne bi nam bilo na odmet.
[preporucene_vesti ids=“235166″]
Izvor: BIZLife
Foto: Medija centar Beograd
Piše: Nataša Mijušković
