Intervju sa Draganom Ognjenović: Građenje brenda – nikad gotov posao
Modna dizajnerka Dragana Ognjenović otvorila je prvi „Belgrade Fashion Week“, a to će isto uraditi i ove godine kada je njegovo 46. izdanje. Pitali smo je koliko se Dragana Ognjenović iz devedesetih godina razlikuje od Dragane Ognjenović danas, na pragu treće decenije trećeg milenijuma?
„Promenilo se dosta toga. Baš ovih dana smo pretraživali delove arhiva i moja dugogodišnja saradnica je, pregledajući neke od kolekcija, izgovorila: „Ovde nema čega nema!” Puno toga je već urađeno, neke stvari koje sam davno uradila danas rade neki novi dizajneri, pa tako, kada nešto vidim, moram da se podsetim iz kog je to mog perioda. Punim intenzitetom već godinama pokušavam da ispunim svoju želju za oblicima, strukturama i formama. Mislila sam da će me sve to umoriti i da ću prestati da se radujem, ali i dalje, kada vidim nove tkanine, jednostavno ne mogu da im odolim. Vremenom se stiče rutina, organizacija je bolja. Ali za dizajn je, i na početku, a i posle mnogo godina, na isti način potrebna mašta. U modi svaki put ponovo polažete ispit. Kažu da ste dobri onoliko koliko je dobar vaš poslednji posao. Prošlo je mnogo godina, a ja se osećam kao da sam ponovo na početku. Uvek sa ogromnom tremom.“
Vi ste neko ko je postao sinonim za svoju modu. D. O. za sve koji prate šta se u industriji dešava, pa čak i za one koji su je samo okrznuli, predstavlja – crno-belo, svedeno, jednostavno, svevremeno… To se desilo još na početku vaše karijere modnog dizajnera. Da li je to bila vaša svesna namera ili nešto što se desilo spontano?
Mislim da je težnja svakog čoveka da izgradi svoj osoben izraz, ali u tome predumišljaja teško da može da bude. I moj izraz i pravac u kome se krećem definisani su i usmeravani spontano. U meni nikakve namere nije bilo. Sa ovim iskustvom, mislim da to nije ni moguće uraditi, jer bi to značilo da sebi zadajete stil kojim ćete se baviti, a onda to nije prirodno niti iskreno. Ispostavilo se da su u ovom poslu najdragocenije dve komponente: iskrenost i rad. Iz udubljivanja i rada dolazi inspiracija, a iskrenost vam pomaze da vidite svoje greške.
U kom ste trenutku postali svesni toga da ste izgradili lični brend dovoljno jak da možete da napravite iskorak i u neke druge biznise?
Mislim da nisam nikada postala toga svesna. Naročito što je kod nas sve relativno. Graditi brend je kompleksan i dugotrajan posao i nikada nije gotov. Mene su u druge sfere vodili instinkt i pozitivna radoznalost. Ipak, za brend je jako važno i oblikovanje kroz vreme, trajanje i čuvanje tog oblika, a da se time ne ugrozi rast. Svakako, delikatan posao za koji je neophodna dugogodišnja koncentracija.
Da li je građenje ličnog brenda i njegovo održavanje ‒ u Vašem slučaju, po visokim standardima ‒ teško? Da li je teže danas, u vreme ekspanzije malih medija – društvenih mreža, naročito nekome poput vas, ko je odlučio da privatni život čuva za sebe?
Standardi su inače teška stvar, a kod nas posebno. Zbog tih standarda i nepopuštanja visoko cenimo, na primer, japanske i nemačke proizvode i njihov pristup, ali kada je te iste principe potrebno upotrebiti u našem ambijentu, onda se uvek negde progleda kroz prste i to nas veoma košta.
Što se tiče trgovine i prodaje, danas je više nego ikada sve na prodaju. I privatan, pa i intiman život, detalji koji idu do najdelikatnijih i najbanalnijih razotkrivanja. Nije teško ne upasti u zamku, jer su trenutne nagrade velike. Instant slava je jedna od njih. Ipak, mislim da je proces najbolji način da se uči i da nas taj proces oplemenjuje. Bez tog procesa ni nagrada nije prava.
Šta vas je na putu saplitalo? Da li ste ikad pomislili da odustanete i šta ste naučili iz tih iskustava?
Put nije lak, ali reci će vam to svako ko se bilo kojim poslom ozbiljno bavio. Naučila sam puno, a jedna od možda najvažnijih stvari jeste temeljnost ‒ sve što se preskoci negde se, pre ili kasnije, pojavi. Nisam od onih koji odustaju, ovo je posao koji veoma volim, mogu čak i reći da je to više deo mog života i lične potrebe nego što je posao.
Kako biti jedinstven? Kako se izdvojiti iz mase? Ima li uopšte potrebe za tim i da li baš svako može da izgradi lični brend?
Mislim da brend može da izgradi baš svako, samo ako želi precizno i zna šta hoće. Što se mene tiče, imala sam dosta sreće što sam te oblike prepoznala dosta rano, pa su me, uz ogromnu ljubav prema tome što radim, vodile znatiželja i mašta.
U dizajnu je različitost osnovna karakteristika. Sada je, možda, najvažnije skloniti se od uticaja medija kako bi nesmetano mogao da se razvija osoben izraz. Jedinstvenost je veoma potrebna, ali mislim da taj deo nije u domenu svesnog.
Šta biste savetovali Dragani Ognjenović koja ima 22 godine i kreće na ovo uzbudljivo životno i poslovno putovanje danas?
Savetovala bih joj da ode u inostranstvo i da radi na mestu gde je moguće trajno učiti i gde su standardi visoki, kriterijumi zahtevni. Ambijent u kome smo živeli i živimo nikako nije naklonjen domaćem proizvođaču; mi smo uvek kao neka smetnja, nikome nismo potrebni. A dizajn bez industrije, tehnologije, znanja i zanata, koji se ovde ne ceni, nije moguć. Ovde je svaki stranac poželjniji. Moja romantična fantazija bila je da napravim proizvod koji je „Made in Serbia”, ali danas bih Dragani savetovala da nije bitno odakle je proizvod, već koliko je dobar kvalitet tog proizvoda i dizajna. Da ponovim: ako nemate tehnološke uslove da svoj dizajn realizujete, onda sebi skraćujete maštu, koja je u ovom poslu neophodna, a u svetu prepoznata.
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Nenad Marjanović
