Kada prođe Rio ili kako to izgleda kad Srbija pravi spektakl
Piše: Nataša Mijušković
To može samo u Srbiji. Konsenzusa, ni u radovanju. Za dve nedelje Olimpijskih igara, deset dana kudila se država, onaj koji je odlučio da vaterpolisti – na kraju će se ispostaviti olimpijski šampioni – low cost letom stignu do Rio de Žaneira, ali i sportisti „koji ne mogu da pogode metu“ ili se „zamalo ne udaviše kada im se prevrnuo čamac“. Poslednjih dana Igara, dežurni kritičari su se ućutali ili, i dalje, uporno tvrdili da je moglo više i bolje da je, na primer, Đorđević poveo Bobija. Da sistem besprekorno funkcioniše, da su selektori nas pitali koga da stave na spisak i da se letelo biznis klasom, možda bismo bili ispred Koreje. Južne, koja je, s 21 medaljom, osma po uspešnosti na OI 2016. Ovako smo 11 mesta iza, ali jedno mesto ispred Koreje. Severne.
S osam medalja, ovo su najuspešnije Igre za Srbiju. Među 206 zemalja, zauzeli smo 32. mesto! I, kao što svaka televizija rezultate gledanosti čita iz ugla koji joj najviše odgovara, tako smo i mi izračunali da smo, ako se gleda broj stanovnika, 15. po uspešnosti u Riju. Ili, jedna medalja na 887 000 stanovnika. Može i ovako: od 103 srpskih sportista koji su otputovali u Brazil , više od polovine, njih 54, vratilo se s medaljama. Ili, kako je izračunao premijer: od 2000. godine osvojena je 201 medalja, a samo u poslednje dve godine 84! Kaže, ne slučajno. Nabrajajući šta je sve država učinila da im omogući dobre uslove za treniranje, napominje da je, samo za pripreme olimpijaca, iz budžeta izdvojeno više od osam miliona evra! Najavljeno je i da će osvajačima medalja, do petka, 26. avgusta, biti isplaćene nagrade; više od tri miliona evra, odnosno od 30 000 do 45 000, u zavisnosti od sjaja medalje. Istine radi, poslednjih godina nagrade ne kasne kao ranije, a sportisti od 2007. godine dobijaju i nacionalna priznanja, odnosno penzije koje su, prema priznanju pojedinih nekada vrhunskih sportista, danas, njihov jedini izvor prihoda.
Ali, kao što je porodica osnovna ćelija društva, tako je i klub osnovna ćelija svakog sporta. Gde je klupski sport danas u Srbiji? Umesto da slavi olimpijsko zlato vaterpolista koji su u ovom ciklusu osvojili sve što su mogli – Evropsko prvenstvo, Svetsko prvenstvo, Svetski kup, Svetsku ligu i OI – javnost u Srbiji se podelila zbog izjave Andrije Prlainovića koji je, odmah po osvajanju zlata, izjavio da nije sve tako sjajno u tom sportu kao medalja koju su osvojili – i apelovao da se pomogne vaterpolo klubovima u Srbiji koji se gase. Šta je nateralo tog momka da, u trenutku kada s kolegama ispisuje istoriju, poruči da medalje osvojene u Riju nisu proizvod sistemskog ulaganja u sport? Podsetio je da su najveći vaterpolo klubovi pred stečajem i da se jedva izdržavaju. Činjenica je i da samo jedan vaterpolo reprezentivac, 19-ogodišnji Nikola Jakšić, igra u Srbiji. Skloni ironiji bi rekli – nije stigao do inostranstva zbog školskih obaveza. Problem nije od juče. Reč je o istim onim sportistima koji su 2010. godine, na Evropsko prvenstvo koje se igralo u komšiluku, u Zagrebu, otišli zahvaljujući kreditu koji je podigao Vaterpolo savez Srbije – i osvojili bronzu.
Kako je moguće da u zemlji košarke postoji tek nekoliko klubova s takmičarskim potencijalom? Jedan – zahvaljujući entuzijazmu jednog od najpoznatijih menadžera u svetu, dok ostali opstaju uz manju ili veću pomoć države, javnih preduzeća i malobrojnih sponzora. Gde se sada ozbiljno igra košarka, osim u Beogradu? Svaki jači basketaški tim iz bilo kog kraja zemlje od pre četvrt veka dobio bi mnoge prve petorke danas. Da li uzrok treba tražiti u tome što su neki treneri bezmalo oterani u inostranstvo, a sponzori naprasno izgubili interesovanje da ulažu u košarku, uprkos velikoj posećenosti utakmica pojedinih klubova? Ili je jedan od uzroka i loš rad sportskih direktora „velikih klubova“? Ili…?
Da li je neko analizirao koliko nam se isplatilo višedecenijsko i višemilionsko (u evrima) ulaganje u fudbal? Novi ministar poljoprivrede najavio je da će uskoro biti ukinute subvencije u agraru koje ne daju rezultate. Zašto to ne bi bio slučaj i u sportu? Koliko bismo imali više Ivana Španović, Davora Štefaneka, Milica Mandić, Tijana Bogdanović… da je deseti deo novca ulagan u, na primer, pojedinačne sportove, a ne toliko u fudbal? Usmeravanje sponzora ka određenim sportskim društvima, koji su u određenom trenutku aktuelni, priča je za sebe.
A priča o izlasku političara iz sporta stara je koliko i ona o privatizaciji klubova. Jer, prvi ljudi nekih klubova i saveza – nezvanično vanpartijski ljudi – uticajniji su u strankama od mnogih visokih partijskih funkcionera. Vlada koja kaže da će učiniti sve da se izbori s huliganima na sportskim tribinama priznaje da za sada gubi tu utakmicu, baš kao što podržava privatizaciju klubova ali ni za to, prema sopstvenom priznanju, nema snage. Dakle, nema se rešenja za ono što je jedino rešenje za srpski sport!
Možda priča i nema tužan kraj. Olivera Jevtić, koja je u Rio de Žaneiro otputovala bez trenera, najavila je da će, sve što ima, reći po povratku u zemlju. Neka Igre počnu.
Izvor: BIZLife
