Kakav smo softver instalirali u našu decu?

Piše: Tibor Jona

Pomešajmo sve ovo zajedno i dobićemo ideju zašto nam je sve teže da nađemo dobrog radnika među klincima

Milenijali – Prolog:

U jednom manjem društvu koje su činili ljudi zaposleni u uslužnim delatnostima, povela se priča o zapošljavanju, tačnije mukama koje prate zapošljavanje, najviše mladih. Reč po reč, iskustvo po iskustvo, ispostavilo se da sagovornici i pored toga što nude dobre uslove rada imaju živu muku da nađu odgovarajućeg radnika, najviše zbog dosta jedinstvene radne etike i svetonazora koje imaju mladi ljudi i relativno nerealnih očekivanja koje imaju od posla, a koja su uglavnom u nesrazmeri sa njihovim sposobnostima, znanjem ili profesionalnim iskustvom. Motivisan tim razgovorom napisao sam jedan fejsbuk status koji prenosim u celini:

Milenijali – Epilog:

Drage kolege u uslužnim delatnostima – kafana, marketing i nedajbože pjar, kad zapošljavate lokalnu verziju onog sto se zove „milenijal“, ne očekujte od njih nikakvu „uslužnu delatnost“. Ni prema firmi, ni prema klijentu. Oni su usluga. tj. činjenica da su se to jutro probudili i podarili vam najlepši dar na svetu time što su se uopšte pojavili na poslu – to je usluga. Njihova vama i klijentu.

Svako očekivanje koje imate preko ovog je vaš problem i vaše nerazumevanje situacije da oni nisu generalni direktor (a trebalo bi da jesu, e da je pravde na svetu. Ko što je nije) i da im (bedna) plata koju im dajete ne dopusta lajfstajl Paris Hilton na koji rođenjem i instagramom imaju pravo, a koje im vi uskraćujete.

Dakle, poljubite milenijala kada dođe do posao. Nije mor’o, a doš’o je. Ne očekujte od njega da radi. Nije kod kuće, u kancelariji je, dakle radi. Ako hoćete još nešto da radi još nešto ga i platite. Jer njima je sasvim normalno da na prvom poslu zarade 3000 evra. Nedeljno.

I obavezno napravite od kancelarije igralište sa ljuljaškama, vrtuljcima, autićima na sudaranje i velikim karuselom u obliku jednoroga. Jer kancelarije su da se zabavlja i prima plata. Koja realno i nije plata nego naknada za dolazak.

Vaša kancelarija je mesto na kojem se provodi vreme dok se milenijal ne obogati i postane direktor startapa. Ili samo bogati čovek. Šta god da se od ova dva prvo desi. Al bolje ovo drugo. Da je kancelarija mesto na kojem se radi ili nešto proizvodi, ili pruža usluga i bog bi je imao. A bog i milenijal to je isto.

S tim što bog ima više folouera koji znaju kako se božanstvo ceni. Za razliku od vas koji imate pred sobom pravoga boga od pravoga boga, ali ne umete to da cenite nego zahtevate rad.

Milenijali – Drama:

Najpre par disklejmera. Generalizacije su loše. Pijte puno vode. Ne sedite na ladnom betonu. Poštuj oca i majku svojego. Itd. Reakcije na tekst su bile različite, a besni su uglavnom bili baš „milenijali“ koji su, mice male, otkrili da život nije pravedan.  To je u Srbiji, nažalost, naročito tačno. Urušeni sistem svih vrednosti svuda, pa i u domenu radnog prava, doveo je do toga da milenijali ulaze na radna mesta koja sve više sliče radnim mestima faraonskog Egipta ili orvelovskog Engsloca. Naviknuti na glitzy svet instagrama u kojem caruje različitost i drugarstvo, u kojem svako radi ono šta hoće i u kojem raste svako voće, sudar sa stvarnošću za naše mlade mora da je žestok.

Verovatno tu odmaže i nedostatak instant gratifikacije na poslu, onaj na koji su navikli kroz lajkove i šerove na društvenim mrežama. Kažem verovatno, jer ovde pipam u mraku i pišem vođen isključivo ličnim iskustvom sa „decom poraza“ na radnom mestu.

Jer mi zapravo i nemamo milenijale u Srbiji, mi imamo decu poraza  – ratova koje nismo vodili, zločina koje nismo činili i pljačke koja se nije desila (i koja se ne dešava).  Naši milenijali godištem odgovaraju zapadnim milenijalima, ali su zapravo u odnosu babe i devojke, najviše jer su im problemi, životni standard i životna iskustva drugačiji.  Zajednički im je, biće, samo smartfon koji drže u ruci i ljudi koje prate na instagramu.

Potom, mi smo kao društvo uveli negaciju svakog razuma kao modus vivendi i fakte smo zamenili emocijama. Evo primera – nije bitno sta nauka kaže, moja emocija je da je vakcinacija štetna i zbog toga je ona štetna. Emocije i fakta se potom izjednačavaju u javnom prostoru i oba načina razmišljanja postaju podjednako legitimna. O upotrebi ovog metoda u politici ili ekonomskoj debati kod nas, ne treba trošiti reči.  Zbog ovoga, klinci situacije nepravde na poslu sigurno neće da procesuiraju racionalno, nego, uglavnom, onako kako su od nas naučili – emotivno . A plus jer je tako lakše.

U nemogućnosti da shvate da kod nas jednakost i postoji samo u nepravdi, „milenijali“ reaguju na svet oko sebe ponavljajući još jedan model koji su od nas naučili – bahatost. Jedna mi se tako gospođica zbilja kočijaškim jezikom naspominjala porodice zbog gornjeg fejsbuk posta. Najsmešnija je, ipak, bila reakcija njene drugarice koja je moj komentar „dušo lepa“ prokomentarisala „…ali osobe koje na komentar MA KOLIKO VULGARAN odgovore sa dušo lepa.“ Ovom prilikom joj se zahvaljujem za smeh.

Za kraj ove litanije problema  sa softverom koji smo instalirali u našu decu, naše društvo je lukavost proglasilo vrhunskom vrlinom i stigmatizovalo rad, prokazavši ga kao aktivnost nelukavih, odnosno glupih. Posledica toga je da deca poraza osećaju potrebu da ne budu glupa, odnosno da ne rade, nego da budu lukava. Dakle da žive život sa instagrama bez rada. Lukavošću. Highway to hell, rekli bi.

Pomešajmo sve ovo zajedno i dobićemo ideju zašto nam je sve teže da nađemo dobrog radnika među klincima. Njima smo građanskom indolentnošću i kolaboracijom napravili svet haosa, pljačke i laži, a oni nam na to odgovaraju nezainteresovanošću, prezirom prema našim vrednostima i našim modelima ponašanja. Logično zar ne? A to što smo mislili da će instaliranje lukavosti i prefriganosti na pijedestal vrednosti i prećutkivanje opšteg moralnog karijesa proći bez posledica samo je naš problem.

Izvor: BIZLife magazin