Kako se otarasiti štitaste žlezde u Srbiji?
Nesanica, lupanje srca, nemir, nervoza… Ono što bi trebalo da vas štiti počinje da radi protiv vas. Ne, ne pričamo o ljubavnim problemima, gubitku posla, depresiji… Reč je o štitastoj žlezdi koja, kako mi reče doktorka, zadaje probleme svakoj petoj ženi u Srbiji.
„Sve je to psihosomatski, pokušajte da nađete mir“, reče mi ista doktorka. Za mir je već bilo kasno, a i to je čist luksuz, ako živite u Srbiji. Ne samo što vas ne štiti vaša štitasta žlezda, nego ni zdravstvena zaštita nije baš zaštitnički nastrojena prema vama (iako vaša firma za nju plaća svakoga meseca).
U redu, ko ima da plati, tu su i privatni zdravstveni sistemi. Posle više od godinu dana ignorisanja zdravstvenih problema, konačno shvatih da je vrag odneo šalu i reših da odem kod privatnika. Ok, tome je možda doprinela i činjenica da je izraslina na mome vratu, tamo gde joj mesto nije, postala sve upadljivija.
Reših da ubrzam stvar i u privatnom domu zdravlja obavih najvažnije preglede i analize, sve je bilo gotovo za 45 minuta. To zadovoljstvo me je koštalo 100 evra. Rezultati pokazaše da će trebati i operacija, a za dalje lečenje moje štitaste zlezde kod privatnika trebalo bi da se pokrene SMS akcija. Ipak, ima onih kojima su ta sredstva mnogo potrebnija, pa reših da se vratim u ralje srpskog državnog zdravstva.
Eeee, tu počinje onaj deo priče koji bi i najzdravijeg čoveka mogao da razboli i da ga umesto na endokrinolohiju pošalje na psihijatriju. Na pregled koji sam kod privatnika završila za manje od sat vremena na Kliničkom centru trebalo je sačekati više od mesec dana, još sam imala i sreće. Ne, ovo nije priča o tome kako su svi srpski lekari loši, naprotiv. Ovo je priča o, malo je reći, lošem sistemu i uslovima u kojima lekari rade – administraciji i papirima, svemu sa čime moraju da se bore. Pacijenti su kolateralna šteta u tom zamešateljstvu.
Nažalost, postoje različita iskustva, postoje lekari koji se ne sećaju Hipokratove zakletve, ja sam imala sreće da na njih ne naiđem. Od doma zdravlja, preko Klinike za endokrinologiju, Instituta za onkologiju, na svakom koraku naišla sam na razumevanje, želju da objasne i izađu u susret. Ne, nisu oni krivi za to što „nema slobodnih termina“. Da, u Srbiji postoje lekari koji će vas bez veze primiti na pregled, čak i kada vam nije zakazano, postoje lekari koji će vas umiriti i objasniti da nije strašno, postoje lekari koji će uporedo raditi u ambulanti i previjalištu, koji će raditi mimo radnog vremena kako bi pregledali sve pacijente koji čekaju u nepreglednom redu. Postoje medicinske sestre koje na hodniku umeju da zastanu i pitaju pacijenta kako je i da li ga nešto boli? Baš ti ljudi učine da vam bude lakše i da se mirnije izborite sa svime što vam priređuje sistem, a ne lekari koji u njemu rade.
A to što vam priređuje sistem učini da sami sebi poželite da isčupate štitastu žlezdu, da prekratite sebi muke. Višesatna čekanja u redovima, pred vama gomila papira, uputa, potrebnih rezultata, sve ono bez čega se ne može pred konzilijum i na operaciju. Od lekara opšte prakse do najrazličitijih specijalista. Osećate se pomalo izgubljeno, kao da je pred vama jednačina sa više nepoznatih. Još uvek odzvanjaju reči doktorke koja pokušava da mi objasni celu proceduru: „U ponedeljak idete u Dom zdravlja da date krv, posle se popnite na 4. sprat da vam daju termin za ultra zvuk i internistu, kažite da je to potrebno da se uradi za konzulijum. U utorak idite u Gradski zavod, tamo odradite testove za hepatitis i HIV. U utorak vam je i ORL pregled, a za četvrtak je zakazan rendgen. PTH ćete morati da uradite privatno…“. Biće ovo jedna nezaboravna nedelja, ako me neko traži, agenda popunjena, prebukirana sam…
Izvor: BIZLife
Foto: BIZLife
