Koji je vaš kod?
Ima mnogo teorija i raznih odgovora na pitanja:
’Ko sam?’,
’Šta da radim u životu?’,
’Zašto živim?’,
’Šta ću ja ovde?’
koji dodatno komplikuju ova već dovoljno komplikovana pitanja. I biće ih još.
Ali, ima i teorija koje su uspele da stvari pojednostave, daju odgovore i rešenja. Džejms Hilman je mozak jedne od takvih, sorbonac, jungovac, Amerikanac, pisac i psiholog koji nije voleo novinare, ali ni psihologe i njihove terapije, erudita koji je osetio čari i ovog veka i završio život pre šest godina. Pisao je četrdeset godina i razvijao svoju ’teoriju žira’ na koju je stavio tačku 1997. kada je objavio knjigu ’Kod duše’. Ukratko, za sve ’vernike’ i ’nevernike’ u psihološke teorije – ovo je delo bez koje ni jedna i ničija polica sa knjigama nije potpuna, delo koje daje odgovor, bistri misli i svačijem životu daje smisao.
Ko ste vi i šta ćete ovde?
Ovako bi vam Hilman to objasnio (da ste uspeli da sednete preko puta njega sa pitanjima o smislu života): Ono za šta ste pozvani, što treba da radite i budete već je u vama i vaša je osnovna misija u životu da otkrijete šta je to. Nosite u sebi neponovljivost koja traži da bude proživljena, vaš život je oblikovan po jednoj predstavi koja je bit vašeg života i koja vas poziva vašoj sudbini. Ta se predstava ponaša kao vodič, čuvar, anđeo, dajmon i uvek ide uz vas. Šta radi? Opominje, pokreće na delanje, štiti, istrajava, pruža utehu i može da bude oklop. Čak je u stanju da dovede do bolesti tela. Obdarena je poznavanjem budućnosti (mada ne i njenih pojedinosti) i sve to da bi odgovorila vašem pozvanju i vašoj predstavi sa kojom ste stigli na svet.
Recimo da ste došli na svet sa predstavom da učite druge, prenosite znanja. Ili, da budete poreski inspektor ili lekar. U ovakvim slučajevima još u detinjstvu ste ’vukli’ mlađe za sobom, igrali se ’škole’, bili odlični u matematici i brojevima ili operisali lutke, neumorno merili pritisak babama i stričevima i za rođendan želeli samo stetoskop. Sudbina dotiče detinjstvo i javlja se kao neočekivana objava, opsesivna želja za nekim oruđima, uvek drugačije od deteta do deteta.
Pozvanje možete da odgodite, izbegavate ili na mahove izgubite iz vida. To nema ama baš nikakve veze. Na kraju će se ipak pokazati. Doći će po svoje. Dajmon, sudbina, pozvanje ne odustaje. Odnosno, možda još uvek ne radite u prosveti, ne radite u poreskom i studije medicine niste uspeli da završite, ali na neki način vaš ’zov’ će naći put da se ostvari.
Hilman je u ’Kodu duše’ veliki deo posvetio detinjstvu: “…Nešto kao da vas pozove da krenete određenim putem. To ’nešto’ može da bude nezaboravan trenutak u detinjstvu u kojem su vas neki snažan i ničim izazvan impuls, neka zanesenost ili čudnovata promena toka događaja potresli snagom objave: ’Eto šta treba da učinim; eto šta mi treba. Eto, ko sam ja’. To je zov. I moguće je da nije bio tako otvoren i tako upečatljiv. Moguće je da je pre nalikovao postepenom potiskivanju prema sasvim određenom pristaništu na obali reke čijom smo strujom bili nesvesno nošeni. I tu je sudbina umešala prste“, kaže Hilman. „To osećanje sudbine predmet je ove knjige.“
Primena ’teorije žira’
Hilman u jednom delu ’Koda duše’ daje ’recept’ kako da uredite svoj život i usaglasite ga sa pozivom koji ste dobili:
“…Najpraktičnije je da tok vašeg života sagledate u svetlu ideja pozvanja, sudbine, duše, nužnosti, dajmona. Potom, morate posebnu pažnju obratiti na detinjstvo kako biste spazili prve ’proplamsaje’ dajmona na delu, shvatili šta smera kako mu ne biste stajali na putu. Dalje, praktično, sledi samo od sebe: priznate pozvanje kao prvorazredni činilac postojanja, saobrazite život sa njim, razmišljate zdravorazumski kako biste shvatili da oni nesrećni slučajevi u životu (bolesti, nezgode..) predstavljaju sastavni deo obrasca predstave i da su mu neophodni…“.
Veoma popularna poslednjih pola veka je psihoterapija u potrazi za odgovorima, mirom i srećom koji većini nedostaju. Ako o svojim problemima, lutanjima ili nedoumicama razgovarate sa svojim psihijatrom ili veštim terapeutom, on neće pominjati ove duša-predstave jer su nepoznate disciplinama i tehnikama kojima oni barataju. Kad se oni pitaju, vi ste problem, tačnije problem je u vama i sve je pitanje trauma koje treba da prevaziđete. Detinjstvo je, naravno, traumatično, pubertet je bolan i u stalnom konfliktu, srednje doba ima svoju krizu, starost je teška. I, u centru svih tih trauma je ’ja’ i ’ja i ’ja’ opet ’ja. Žrtva. Ovo ne vodi rešenju i životu sa smislom. U to je Hilman siguran.
Baš svi su pozvani
Hilman u knjizi navodi veliki broj primera imena slavnih i manje slavnih, ali istaknutih ličnosti i njihovih mladosti. Od ličnosti iz šou biznisa Džudi Garland, Ele Fidžerald do nobelovaca, naučnika, pesnika, alpinista. Detaljnom biografskom analizom njihovog detinjstva potvrđuje svoju ’teoriju žira’ sa još jednom namerom – ovim samo želi da posredstvom njihove sudbine pokaže ono što postoji i u vašoj, svačijoj. Jer, izvanredni ljudi podstiču, opominju i vode. I obični ljudi imaju pozvanje i ’žir’ nije samo privilegija ’zvezda’. Hilman piše: “…Svi smo pozvani; manimo nekolicinu odabranih.“
Pozvanje pre treba shvatiti kao podsticaj na život, na čestitost pre nego na uspeh, na brigu i ljubav. Danas su uspeh u karijeri i novac mere, i česta su pitanja „Zašto se neki uzdignu veoma visoko dok su drugi na dnu lestvice?“, „Zašto neki ceo život ostaju drugoligaši, nikada ne zasluže raskošnu kancelariju okupanu svetlošću, nikada ne dobiju unapređenje i nikada ne dobiju otkaz, već pristaju da se izgube u anonimnosti gomile minornog talenta?“ Nema tu neuspeha niti osrednjosti duše, dejmona, anđela čuvara. Ovde i danas ljudi se ocenjuju po tome koliko su zaradili i dokle su stigli profesionalno, ali to nema veze sa karakterom. „Nažalost“, kako Hilman kaže, „sočiva koja su nam prepisali izbrušena su na srednje vrednosti. Zašto smo tako sigurni da anđeli vole samo anđeoske osobe i ko kaže da genije želi da se druži samo sa genijima?
Hilmanovi saveti
Prvi Hilmanov savet – prvi korak ka spoznaji svog poziva jeste da pitate sebe: Kako sam to ja koristan drugima? Šta to ljudi žele od mene?
Drugi savet je za roditelje – obratite više pažnje na svoju decu, na te strance sa kojima živite. Bežanje iz škole ili neki neobični i iznenadni simptomi u jednoj godni ili opsednutnost nekim stvarima mogu da budu signali koje šalje sudbina. Umesto da idete kod psihijatra i tražite rešenje za te takve simptome kako biste ih suzbili, možda biste mogli da prihvatite da to sudbina sebe pokazuje
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Pixabay
Piše: Mirjana Pašćan
