Kragujevčanka koja sudi svetskim asovima
Iako je, godinama unazad, glavna teniska zvezda sa ovih prostora Novak Đoković, u „belom spotu“ i dame su ostavile svoj trag. Od Jelene Genčić, žene fascinantne biografije koja je otkrila upravo neke od najvećih domaćih teniskih asova, preko čuvene „male Mo“ Monike Seleš, Jelene Dokić, potom i Jelene Janković, Ane Ivanović pa sve do „najnovijih“ generacije u koje se ulaže mnogo nade: Bojane Jovanovski, Jelene Krunić i juniorke Olge Danilović. Ono što je interesantno je da Srbiju jedna devojka predstavlja i sa druge strane terena, one sudijske. Mlada Kragujevčanka, Marijana Veljović je naš najbolji teniski sudija a od prošle godine i nosilac „zlatnog bedža“, najvišeg zvanja za arbitre belog sporta. Nesuđena ekonomistkinja, upisala je školu Teniskog saveza Srbije gde je kao „najbolji đak“ dobila priliku da se oproba u suđenju na profesionalnim mečevima. Danas, u svoju impresivnu biografiju može da uvrsti i suđenja na Australijan Openu, Rolan Garosu, Ju-es Openu, Vimbldonu, u polufinalu Olimpijskih igara a u aprilu, po prvi put, sudiće svoje prvo četvtfinale Dejvis kupa i to u Brizbejnu, između domaćina Australije i Sjedinjenih američkih država.
Sa pozicije prosečnog srpskog gledaoca ( koji se, naravno, odlično razume i forhend i u slajs i u fizičku spremu tenisera), posao teniskog sudije prilično je apstraktan- tu je da ga mrzimo ili volimo, u zavisnosti od toga kako igra naš pulen. Na pitanje koliko znanja, učenja, koncentracije stoji iza suđenja, Marijana kaže da posao svakog sudije, pa tako i teniskog zahteva potpuno poznavanje pravila određenog sporta, njihovo razumevanje i primenu. „A uz sve to i ogromnu koncentraciju i osećaj da se ispravna odluka donese u datoj sekundi… prosto, zar ne“, dodaje uz smeh i ističe da se sve to gradi kroz godine iskustva i neprestanog učenja. Zato se njen posao ne završava onog trenutka kada siđe sa stolice na terenu. „U suštini deo posla koji najviše volim je kad sam na terenu. Tada sam u zoni i u prostoru u kom uživam. Ali i pored toga imamo dosta posla koji je drugim ljudima neprimetan. Obično ocenjujemo mlađe kolege pa samim tim gledamo sve njihove mečeve, kako bi sagledali situacije i diskutovali zajedno o donetim odlukama. Na taj način radimo na napretku suđenja uopšte. Pored toga tu je i dosta nezaobilazne papirologije koja je deo našeg posla svakodnevno, bili na turniru ili ne“, kaže Marijana za BIZLife magazin.
Objektivnost je ključ rada svakog sudije i nešto što ih uvek karakteriše, kako na terenu tako i van terena. Međutim, po sopstvenom priznanju, postoje teniseri i teniserke kojima se sudije javljaju a postoje i oni sa kojima ne dele ni usputni pozdrav. Sve naravno zavisi od toga koliko se dobro poznaju. Kako kaže Marijana na nju najveći utisak, iznova, ostave oni koji čvrsto stoje sa obe noge na zemlji; bez obzira na to što su već sada uvršteni u najveće legende belog sporta, ipak su svesni da smo svi mi, na kraju, samo ljudi. Na pitanje da li joj mladost i to što je žena ponekad odmaže u suđenju kao i da li je potrebno da unese više autoriteta ili teniseri „u žaru borbe“ ipak ne gledaju na godine, Marijana priznaje da godine umeju da budu dodatni pritisak:
„Međutim, na kraju dana, sve što igrači ili igračice žele je da odradimo dobar posao. Autoritet gradimo kroz znanje i ono što pokažemo na terenu, ne kroz datum rođenja na ličnoj karti. Ako se na tom polju pokažemo kako treba, mislim da godine i pol ne igraju baš nikakvu ulogu“
Sve češće atmosfere na teniskim mečevima postaju užarene; neretko i sami teniseri izazivaju incidente raspravljajući se sami sa sobom, sa protivnikom ili publikom. Koliko sudije uspevaju da ostanu izvan toga što se dešava u publici ili među samim teniserima? „Svakako da dok smo u teniskoj stolici osećamo sve što se dešava na terenu, između igrača ili u gledalištu. Čitava ta atmosfera u potpunosti može da se doživi i oseti. Dobar sudija to mora da oseća kako bi na vreme reagovao, ukoliko smatra da je to potrebno. Mislim da fokus i koncentracija ne ostavljaju prostor pritisku dok smo na terenu, iako pritisak ponekad pokuša da pokuca na vrata i preuzme kontrolu“, primećuje Marijana.
Što se tiče neostvarenih profesionalnih želja, naš mladi „delilac pravde“ kaže da ih nema mnogo.
„Nikad sebi nisam nisam postavljala neke preterane poslovne ciljeve, međutim uvek postoje određene želje, potajno u mozgu sakrivene i od nas samih. Tako je i meni sigurno želja da sudim još neko Grend Slem finale, međutim to nisu stvari o kojima preterano razmišljam. Trudim se da radim svoj posao najbolje što mogu, da radim na sebi i svakodnevno učim. To je ono što me je i dovelo tu gde sam sada“.
Jedna od lepih strana njenog posla, pored druženja sa teniskim legendama su i putovanja: istražuje mesta, otkriva lokalne specijalitete, upoznaje se sa kulturom zemlje a najidealnije mesto za život joj je Australija, kojoj je jedina mana to što je „previše daleko“.
Za kraj, pitamo Marijanu koliko puta je čula pitanje „a zašto sudiš, zašto ne igraš tenis“ a ona kroz smeh kaže da je obično ljudi iz transporta koji dođu po nju na aerodrom pitaju kada igram. Još češće je pitaju kako joj je samo palo na pamet da se time bavi, jer je ljudima generalno ovo vrlo neobičan posao. A ona im samo odgovori: „Život je, na kraju, samo jedan splet okolnosti…“
Izvor: BIZLife magazin
