Leto 2016: Protestna nota kao “must have”

Piše: Nataša Mijušković

Počelo je “izolovanim incidentima” – fašističkim pozdravom maturanata i crnokošuljašima na Trgu bana Jelačića, pa nastavljeno odlukom Srba i Jevreja da bojkotuju komemoraciju u Jasenovcu u organizaciji Republike Hrvatske, odlaskom hrvatskih zvaničnika u Blajburg i uslovljavanjem Zagreba da kaže “DA” otvaranju poglavlja 23 u pregovorima Srbije s EU. Od 20. juna, kada su Kolinda Grabar Kitarović i Aleksandar Vučić potpisali u Subotici Deklaraciju o unapređenju odnosa, odnosi dve zemlje sve su lošiji. Međusobno slanje i odbijanje protestnih nota postalo je neizbežni detalj ovog leta.

Prelistavajući po Internetu datume tih događaja, naleteh na vest o fašističkom pozdravu maturanata. Samo, vest koju sam čitala nije bila iz 2016. već 2008. godine (kasnije sam našla i ovogodišnju). Zašto je onda, uoči godišnjice obeležavanja Oluje, ovo leto drugačije od ostalih, kada je svako u poslednjih 25 godina proteklo uz pojačane tenzije? Da li je samo “sticaj okolnosti” da su, u kratkom vremenu – reč je o nekoliko nedelja – paljene srpske zastave u Srbu, otkriven spomenik teroristi u Dalmaciji i donete presude s kojima se Beograd ne miri? Županijski sud u Zagrebu u celosti je poništio presudu nadbiskupu Alojziju Stepincu, koji je 1946. osuđen na 16 godina zatvora i prisilnog rada i na petogodišnji gubitak političkih i građanskih prava. Da ovoga puta nije reč o izolovanom incidentu, već o ispravljanju istorijske nepravde, slažu se svi hrvatski zvaničnici. Ne i Beograd i SPC koji Stepinca smatraju odgovornim za stradanje mnogih Srba, Jevreja i Roma u Drugom svetskom ratu. Ako su o rehabilitaciji Stepinca odlučivali oni koji tada nisu bili rođeni ili su bili deca – mada su istorijske činjenice nepobitne – kako objasniti odluku Vrhovnog suda Hrvatske da ukine presudu Branimiru Glavašu koji je odgovoran za zločine nad Srbima u slučajevima “selotejp” i “garaža” 90-ih u Osijeku? Tek je porazno obrazloženje kojim je poništena presuda (zasnovano je na “tehničkim greškama”) onome za koga svedoci tvrde da je odgovoran za srpske leševe koje je Drava izbacivala vezanih ruku sa selotejpom preko usta i žrtve koje su u garaži prisiljavane da piju kiselinu iz akumulatora. Zagreb je, baš kao i za slučaj Stepinac, odbio protestnu notu Beograda za slučaj Glavaš, uz objašnjenje da Srbija pokušava da destabilizuje Hrvatsku “u osetljivom trenutku, posle raspuštanja Sabora i pre proslave Oluje”. Nije izostalo ni spominjanje “velikosrpske agresije” i Slobodana Miloševića, uz želju da Srbija, poput Hrvatske, mnogo toga promeni ako želi u Evropu. Šta je Brisel radio za to vreme? Upozorio Zagreb na nedopustivi porast fašizma? Javno, ne. Na destabilizaciju odnosa u regionu? To je još manje verovatno. Indirektno ohrabrene, komšije idu i korak dalje pa kod Pakoštana podižu spomenik Miru Barešiću koji je 1971. u Švedskoj ubio jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića. Na otkrivanju spomenika –  ministar branitelja i ministar kulture Hrvatske, Ante Gotovina i drugi generali. Pevao je Tompson, jedan od omiljenih pevača hrvatske predsednice.

Pristalice teorija zavera reći će da je sve što se dešava  u najmlađoj članici EU, zapravo, inicirano iz nekih, mnogo starijih članica evropske porodice, kako bi “oprale” tamne stranice svoje istorije i, istovremeno, imale novo žarište kojim će se baviti, kako bi prikrile druge svoje neuspehe, poput migrantske krize. A Balkan je, na žalost, za to još pogodan. Ako se odbaci ta teza, ostaje izborna kampanja. Hrvatska će na birališta ponovo 11. septembra, a poeni se, na “domoljublju”, najbrže i najlakše stiču. Međutim, zabrinjava to što je, ovoga puta, ono otišlo predaleko,  iako tamošnji zvaničnici ponavljaju da Hrvatska nije zasnovana na ideologiji komunizma, fašizma i nacizma. Slaba je uteha to što se Hrvatska ne osvrće ni na ono što govore njeni bivši predsednici. Na upozorenje Stjepana Mesića da je fašizam u porastu i apel Iva Josipovića da se zaustavi “nekonstruktivna histerija prema Srbiji“ jer od suseda ne može da se traži da ukida Zakon o univerzalnoj jurisdikciji koji, u sličnom obliku, ima i Hrvatska.

Nadu da će se strasti smiriti posle godišnjice Oluje i, posebno, posle parlamentarnih izbora u Hrvatskoj (na kojima učešće najavljuje i Glavaš), daju ne samo apeli “bivših”, već i “budućih”. Inicijativa mladih za ljudska prava pokrenula je peticiju i pozvala građane da je potpišu, kako bi se zvanično izvinili svima onima koji su u Oluji izgubili bližnje, koji su opljačkani, proterani i koji ne mogu da se vrate u Hrvatsku. U zemlju koja će, u prvoj polovini 2020. godine, predsedavati Evropskom unijom.  I tada ćemo, nema sumnje, biti daleko od zajedničkih udžbenika istorije koje su svojevremeno najavljivali Ivo Josipović i Boris Tadić, verujem, isto koliko i od leta 2016.

Izvor: BIZLife