Snaga volje briljantnog uma: Od invalidskih kolica do svemira

PinterestFacebookTwitterShare

Retki su ljudi koji mogu prostoriju punu ljudi podići na noge samim svojim ulaskom. Čuveni britanski fizičar i kosmolog, profesor  Stephen Hawking, jedan je od retkih. Bilo da su u pitanju njegova naučna dostignuća, misli, svakodnevica, svaki aspekt njegovog života zavređuje pažnju i divljenje. Nakon neslavnog početka školovanja, kada je sa devet godina razred završio kao najgori đak, Hawking diplomira fiziku na Oxfordu, a doktorira na Kembridžu, uprkos bolesti koja je još od studentskih dana počela da onesposobljuje i ograničava njegovo kretanje i govor. Svoj matematički rad je nastavio mentalno i saopštavao ga tek u završnom obliku. Njegov doprinos razumevanju prostora i vremena i relacije između ova dva je toliki da je pravo čudo da još uvek nije dobio Nobelovu nagradu. Od 1974. godine je član Kraljevskog društva. Njegov životni rad, nepobitno, predstavlja izvanrednu pobedu nad teškom fizičkom onesposobljenošću.

Nedavno prikazan na PBS televiziji, dokumentarac A Brief History of Mine priča je o životu ovog velikog uma, ispričana njegovim rečima.

Film Stephen Finnigan-a vešto prepliće tri glavne niti Hawking-ovog života; rad, privatni život i bolest. A Hawking otvoreno i iskreno govori o sve svemu, o braku, crnim rupama, drugom braku, svemiru, uživanju u statusu zvezde, Wagneru. Slušati kako jedan od, možda, najvećih živih umova govori o ljubavi koju je osećao prema svojoj prvoj ženi, posebno je iskustvo „Jane je bila divna, nežna i čini se vrlo hrabra u pogledu surove realnosti kakvu nosi moja bolest“.

Doktori su Hawking-u dali tri godine života nakon što mu je kao dvadesetogodišnjaku dijagnostikovana Lou Gehrigova bolest koja napada nerve i mišiće. Bolest ga je smestila u invalidska kolica i oduzela mu moć govora, ali mu nije oduzela želju za životom i ono presudno za njegov opstanak, smisao za humor. „Već 49 godina živim sa mogućnošću da ću rano umreti. Ne plašim se smrti, ali mi se ni ne žuri da umrem. Imam još toliko toga da uradim“, govori Hawking o smrti i dodaje „Raj i zagrobni život ne postoje, to je bajka za ljude koji se plaše mraka“.

Kako je um naučnika rastao i postajao jači, tako mu je telo naglo propadalo. Ironija života. Ali upravo činjenica da više ne može da se osloni na sopstveno telo i govor, naterala ga je da počne drugačije da razmišlja „Primetio sam da čak i ljudi koji u potpunosti veruju da je sve predodređeno i da ništa ne možemo da učinimo da to promenimo, pogledaju levo i desno pre nego što pređu ulicu“.

Čitav svoj život posvetio je otkrivanju, za običnog čoveka, najveće misterije – svemira. Na pitanje šta je za njega najveća misterija, odgovara „Žena.“.

A kada savetuje svoju decu, ovaj veliki čovek im kaže ovako „Prvo, zapamtite da uvek gledate gore u zvezde, nikada dole u svoje noge. Drugo, nikada ne odustajte! Rad vam daje smisao i svrhu u životu, bez rada život je prazan. Treće, ako budete imali dovoljno sreće da pronađete pravu ljubav, nemojte je ispustiti“.