Život po John Cleeseu

Čuveni engleski komičar John Cleese najveću slavu stekao je 70-tih godina zahvaljujući ulogama u Monty Python’s Flying Circus. Otprilike u isto vreme osnovao je produkcijsku kuću Video Arts i počeo da se bavi produkcijom video obuka za kompanije koje su poslovnu mudrost servirale začinjenu čistim britanskim humorom.

Sledeće decenije je u saradnji sa svojim psihoterapeutom Robin Skynner-om objavio knjigu pod nazivom ’Kako preživeti svoju porodicu’, koja se, iako pisana za laike, već godinama u stručnim krugovima psihologa, psihijatara i psihoterapeuta smatra za jednu od najboljih na temu porodičnih odnosa i razvoja deteta. Nakon prve, usledila je knjiga ’Kako preživeti život’ istih autora. 

Trenutno radi na svojim memoarima, nastupa kao stand-up komičar kako bi mogao da plaća alimentaciju i priprema se za dugo očekivano okupljanje ’Montipajtonovaca’ u julu ove godine. 

Cleese je nedavno govorio za Harvard Business Review o sebi i svom životnom delu, a ovo je samo deo tog intervjua:

Kako je tim ’Pajtonovaca’ donosio odluke? Ko je imao glavnu reč?

Oduvek je među ’Pajtonovcima’ vladala demokratija. Nije bilo vođe niti hijerarhije. Ono što je bilo smešno, to smo ubacivali u show, a ono na šta se ljudi nisu smejali, nismo. Vrlo jednostavno. Da smo od toga pokušali da napravimo neku filozofiju, mnogo bismo se više svađali.

Tokom karijere imali ste periode tesne saradnje sa kreativnim ljudima ali i periode samostalnog rada. Kako bolje funkcionišete, u timu ili kao individua?

Zavisi od toga šta radim. Trenutno pišem autobiografiju i mislim da tu boljem funkcionišem sam. Ali, po pravilu, komičari su produktivniji u timu i to mi se dopada. Verujem da kada sarađujete sa drugim ljudima na nečem kreativnom, dođete do mesta na koje nikada ne biste stigli sami. Načini na koje se ideje razvijaju su nepredvidivi, a najbolji je kada se ljudi ne sporazumeju najbolje. Zbog toga mislim da u kreativnom radu ne postoje greške. Nikad ne znaš kuda te greška može odvesti.

Kakav uticaj mislite da su Payton-i imali na društvo?

Nemam pojma. To morate da pitate ljude koji su ih gledali. Sve što znam je da, iz razloga nama neshvatljivih, oni i dalje traju. Pogotovo u Americi, mlade generacije kao da ih ponovo otkrivaju. Verujem da je to zbog pajtonovskog stava prema životu koji sugeriše kako je sve apsurdno, a kada si mlad sve što te okružuje deluje pomalo smešno.

U jednom momentu počeli ste da držite kurseve poslovne obuke. Šta Vas je ubedilo da ste za to bili kvalifikovani?

Ništa. Moj prijatelj  Tony Jay, danas Sir Anthony Jay je došao na tu ideju, nakon što je napisao komične sitkome Yes Minister i Yes, Prime Minister. Bavili smo se raznim poslovnim temam, sve u saradnji sa najboljim britanskim stručnjacima u datim oblastima. Shvatili smo da je potrebno humorom razbiti monotoniju poslovnih obuka i bili smo u pravu.

Dakle, prema iskustvu koje ste stekli, kako biste savetovali lidere?

U knjizi ’Kako preživeti život’ konstatovali smo da je idealan lider onaj koji se trudi da od sebe napravi nekog ko je zamenljiv. Drugim rečima, takav vođa pomaže ljudima oko sebe da steknu dovoljno veštine da sami obavljaju posao, sa njegovim minimalnim uplitanjem. Na taj način se izbegava haos koji nastaje pri promeni rukovodstva.

Mislite li da ste perfekcionista?

Postoje dva tipa perfekcionizma. Jedan je kada se zaista trudite da posao obavite najbolje što možete, to je ono što radim svako veče kad izađem na binu. Znam da neće biti savršeno, da ću u jednom momentu nešto propustiti da kažem, omanuti da nasmejem, ali svaki put dajem sve od sebe. Nakon predstave brzo promislim gde sam pogrešio i šta bih mogao bolje da uradim sledeći put, a onda odem na piće. Drugi tip perfekcionizma je očajavanje zbog grešaka.

Šta biste želeli da Vam piše na nadgrobnom spomeniku?

„Prijatelji su mislili da je umereno prijatno društvo“