Psihologija smejanja: Šta vaš smeh poručuje

PinterestFacebookTwitterShare

Psiholog Adrian Furnham pita se šta možemo da naučimo iz osmeha, i na koji način su evolucionarna, multi-kulturalna i društveno psihološka istraživanja doprinela razumevanju osmeha. Svima je poznato da osmeh može biti spontan i prirodan, ali i lažan, odnosno odglumljen.

Ipak, ono što malo ko zna, a Furhnam otkriva, jeste da nasmejano lice nije mnogo drugačije od uplakanog. Naime, facijalne ekspresije se ne razlikuju naročito, dok sa druge strane, poneke osobe (više žene, nego muškarci) plaču kada su srećne. Osmeh je često odgovor i na neprijatne situacije, stanje šoka, ili, čak, sahrane. Takav osmeh je prirodna odbrambena reakcija organizma na trenutke koju nisu lagodni, zabavni, jednostavni, prijatni.

Spontani osmeh ubrzava disanje, a snižava krvni pritisak i puls. ’Nauku smejanja’ je, prema rečima Furnhama, inicirao Charles Darwin koji je primetio da su uzrok, posledice i manifestacije smejanja univerzalni među različitim kulturama, za razliku od drugih neverbalnih gestova. Bebe počinju da se smeju već u petoj nedelji života, kada uče da je plač ono što privlači pažnju drugih, ali je smeh ono što tu pažnju zadržava. Smeh je, ujedno, i ključ za građenje i održavanje boljih društvenih odnosa, što je dokazano u mnogim istraživanjima. Furnham upućuje i na bonton koji se razlikuje od kulture do kulture, u izvesnom smislu, određuje pravila smejanja, te se tako ljudi sa juga Amerike smeju više od onih sa severa, a Azijati nastoje da prikrivaju usta kada se smeju. Istraživanja pokazuju i da se žene smeju više od muškaraca.

Takođe, postoje fiziološki dokazi da smejanje ima specifične biološke posledice. Čini da se osećamo bolje, sa medicinske strane dokazano je da leči i stvara se želja za više smejanja. Zanimljiv je podatak do kog su došli zoolozi, naime primetili su da šimpanze imaju dva tipa osmeha: kada jasno izlažu zube (kez) i kada donju vilicu spuste, a uglove usana povuku na gore. Kod ljudi, smejanje može da ukaže i na dominaciju. Ako posmatrate dvoje ljudi različitog društvenog ranga, uočićete da se onaj dominantniji više osmehuje u ’prijateljskim’, nego u ’neprijateljskim situacijama’.

Psiholozi su definisali mnoge razlike u pogledu ljudskih osmeha, ali na najosnovnijem nivou razlika je u istinskom, odnosno lažnom osmehu. Lažni osmeh se koristi za različite namene, često kada osoba da nastoji da pokaže uživanje, srdačnost ili slaganje sa nečim. Ova vrsta je lako uočljiva, jer uključuje samo usne, ali ne i oči. Postoji značajna fiziološka razlika između pravog i lažnog osmeha. Kod pravog osmeha, uključena su dva mišića (zigomatic glavni i orbicularis Oculi), dok kod lažnog samo prvi.

Američki psiholog Paul Ekman koji je proučavao mišiće lica i tela, kao i psihološke razloge za razumevanje prirode osmeha, sastavio je korisnu listu tipova osmeha:

1. Osmeh koji je dug i intenzivan, pokazuje pozitivno osećanje povezano sa uživanjem i zabavom.

2. Osmeh iz straha ili nepoštovanja – nijedan od ova dva nije povezan sa pozitivnim emocijama, već je reč samo o pokretanju mišića usana.

3. Ushićeni osmeh, koji je pravi, kada ljudi pokušavaju da potisnu ili prikriju velike razmere svojih pozitivnih emocija.

4. Neiskren osmeh proistekao iz negativnih emocija.

5. ’Flert osmeh’ koji je delimično neprijatan, jer osoba praktično zuri u onoga ko ga/je zanima.

6. Kako ga naziva Ekman, ’Chaplin osmeh’ – onaj koji je ’zarazan’ i uzrokuje smejanje

Izvor: BIZLife, strani mediji