Hrana za dušu: Danijela Šegan

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Privatna arhiva

U vreme kada smo se dogovorali za ovaj intervju Danijela je bila urednica na jednoj TV stanici sa nacionalnom frekvencijom. U međuvremenu, ta televizija je odlučila da se preko noći odrekne svojih urednika. Ništa novo. Ovo je postala uobičajna praksa na srpskoj medijskoj sceni u poslednje vreme, a Danijelu sada čekaju novi izazovi. Naravno, na početku smo je prvo pitali:

Kako biste opisali novinarstvo u Srbiji u tri reči?

Devastirano, poslušničko, neprimereno.

Kako biste opisali vlasnike medija u tri reči?

Beskrupulozni, surovi, zavisni.

Kako bi izgledala idealna redakcija Danijele Šegan?

Sastavljena od iskusnih ali i mladih ljudi od kojih i te kako ima šta da se nauči. Bila bi to redakcija koju bi činili ljudi profesionalci, za koje novinarstvo nije samo profesija već „modus vivendi“. Ljudi koji nisu ostrašćeni ni u jednom smislu, kojima je opšte dobro ključni kriterijum rada. Ljudi koji nisu glasnogovornici raznih interesnih grupa, ali ni oni koji misle da su vrhovne sudije. Idealnu redakciju činili bi ljudi kojima je posao druga kuća a kolege prijatelji sa kojima dele život. Novinari dovoljno zreli da veruju u sebe, ali i da znaju da su jači sa timom. Ne verujem da otuđenost i sujeta mogu doneti išta dobro. Tokom svoje 24 godine duge novinarske karijere upoznala sam mnogo kolega za koje bih volela da budu deo te idelane redakcije. Ko zna, možda su čuda moguća.

S obzirom na trenutnu situaciju u medijima i stanje u novinarstvu, koje biste alternativne profesije/poslove preporučili vašim kolegama?

Najveći problem sa novinarstvom je što je to posao koji obuzme celog čoveka. Kao neka droga. I kad nije bilo dobro nastaviti baviti se tim poslom, mnogi su nastavljali. Ipak, nekada mora da se podvuče crta jer iskustvo koje se stekne u novinarstvu može da se koristi u mnogim sferama i to mnogo efikasnije. Ono što svako treba da radi tokom karijere  je da se lično usavršava na raznim poljima. Ja sam tokom proteklih godina išla na razne kurseve, posle nekih stečenih znanja godinama sam paralelno radila i kao konsultatnt za javni nastup, držala škole javnih veština srednjoškolcima, a onda sam se u master radu bavila diplomatijom i međunarodnim odnosima. Sve deluje različito, ali i povezano. Svako znanje dopunjuje drugo, tako da to otvara razne mogućnosti za nastavak karijere. Ako ne bih pomenula PR i marketinške agancije gde većina novinara radi jer je srodna grana, mogućnosti promene novinarskog posla su razne. Može se raditi od javne uprave do privatnih firmi gde postoje potrebe za implementacijom  novinarskih znanja i kontakata. A na kraju privatni angažman ostaje uvek kao dobra opcija ako dovoljno verujete u sebe.

Kako izgleda vaš savršeni dan?

Svaki dan u kojem se čovek probudi zdrav, neopterećen velikim problemima i željama koje nisu realne je savšen dan. Ipak, onaj baš savršen je lep i sunčan dan koji provedem negde napolju sa ljudima koje volim. Ako je većina bliskih  tu onda je to to. Ljudi su skloni da stalno nešto planiraju i svoj osećaj sreće i savršenosti vezuju za ostvarenje tog nekog plana. A život je sada i tu i zato najčešće  mislim o savršenim trenucima i oni se često dešavaju.

Omiljeno mesto za savršen vikend?

Postoje uobičajena mesta u Beogradu gde stalno dolazim ali ako je vikend u pitanju volim da su to različite destinacije. Poslednih godinu-dve počela sam više da idem po Srbiji i da se oduševljavam onim što ova zemlja ima. Jedan od vikend izleta koji je ostavio izuzetan utisak na mene je obilazak Resavske pećine, vodopada Lisine, manastira Manasija. Ne smetaju mi ni loši putevi ni nedostatak signalizacije ako je ekipa dobra i ako je odlučila da joj bude lepo. Dakle opet se sve svodi na ljude sa kojima se posećuju mesta.

Pesma za jutro, popodne i veče?

Libar od Džibonija.

Kojem albumu ste stalno vraćate i zašto?

„Vještina“, Masimo Savić. Taj album sam mnogo puta preslušala iako Masima volim iz svih faza a naročito na sceni. Kartu za koncert u decembru sam dobila kao rođendanski poklon od drugarice. Prvi red, Sava centar i samo Masimo na sceni sa bendom i tolikom količinom iskrene energije da tera suze na oči. Doslovce. Katarzično iskustvo. Iskrenost  do srži, mislim da to osećam kada slušam taj album i zato mu se vraćam.

Poslednja knjiga koju ste pročitali?

„Ja, tajkun“, Miroslava Miškovića, a upravo čitam roman „Muška azbuka“ Mirjane Bobić Mojsilović.

Film koji vam je promenio život?

Ne mogu reći da su mi filmovi menjali život, ali mnogo je onih koji su me ostavljali bez teksta. Pre nekoliko dana ponovo sam gledala film „Pijanista“ i još sam pod uticajem. Koliko je jaka želja za opstankom i kada sve izgleda bezizlazno i da je čovek jači nego što može ikada da zamisli.

Šta vas najlakše nasmeje, a šta rasplače?

Najlakše me nasmeje dečije viđenje sveta i objašnjavanje pojmova tako iskreno i naivno. Tada se smejem od srca. Smejem se svakoj vrsti duhovitosti i šalama na sopstevni račun. Najlakše me rasplače nepravda. To ni posle svih godina života i iskustva nisam uspela da iskontrolišem. Plačem i na pesme i tužne scene u filmovima i to ne želim nikada da promenim. Jer dok plačemo znači i da osećamo život.

Tri velika DA i tri velika NE.

DA Ljubav, jer je osnov svega i čovek je ništa bez nje.

DA Svaki kraj je novi početak jer posle kiše dođe sunce.

DA Čovek može više nego što misli da može.

NE Pristajanje biti rob novcu.

NE Menjanje stavova u zavisnosti od potreba.

NE Lažna prijateljstva iz interesa.

Šta je vaša „hrana za dušu“?

Putovanja, jer dok se čovek kreće i otkriva, živ je. Ali hrana za dušu je i lagana večera kod kuće, posle napornog dana, uz čašu vina i osećanje da ste na pravom mestu u pravo vreme.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Privatna arhiva