Hrana za dušu: Miloš Milić, urednik na Radio-televiziji Srbije

PinterestFacebookTwitterShare

Foto: Privatna arhiva

Može li se danas u Srbiji živeti od novinarstva?

Može da se životari. Retki su oni koji mogu da žive, poneki se pomažu „tezgama”. Ali ne znam koliko smemo da se žalimo da nam je neko kriv zbog toga, mediji nam, uglavnom, uz retke izuzetke, ni na šta ne liče, čemu smo i sami mnogo doprineli.

Bili ste dugogodišnji dopisnik iz Haga. Skoro pet godina ste uređivali i treći Dnevnik RTS-a. Kada su ti izveštaji bili najlakši, a kada najteži? Sećate li se nekog Dnevnika posebno?

Uvek je najlepše i najteže kad su vanredne okolnosti. Kad je potrebno da više od 12 sati provedete na otvorenom, dok duva hladan vetar sa Severnog mora, čekajući da se u Hagu pojavi Marko Milošević. Kad je neki značajan svedok ili važna presuda. Kad je „brejking njuz”. Meni je taj Hag jedno veliko novinarsko i životno iskustvo, jedna važna škola. A u Dnevniku je bilo uživanje raditi sa svim tim ljudima. Bilo je lepo dok je trajalo.

Ali se sećam i 1998. I 1999. I Kosova, izveštavanja za Radio B92. To je iskustvo koje me je formiralo i kao čoveka i kao novinara. I, uopšte, taj Radio B92 je dosta uticao na mene.

Urednik ste na RTS-u, za koji u javnosti vlada fama da je previše konzervativan (malo stvari se menja), „idealna državna firma za novinare” i slično. Koliko je to stvarno tako?

Jedno je sigurno – dok god građani plaćaju pretplatu, imaju pravo da kritikuju RTS i da imaju mišljenje o njegovim novinarima i programu. Ali nemaju pravo da ga uređuju. To bi trebalo ostaviti urednicima i novinarima. To bi, pre svega, trebalo da važi za političare. Uzgred, idealna državna firma za novinare je oksimoron.

Kada se u Guglu ukuca vaše ime, često se pojavljuje video ili slika kako odajete počast gospodinu Spoku iz „Zvezdanih staza”. Da li ste ikada imali problem zbog tog čina? I da li se može biti i na taj način originalan u kući kao što je RTS?

Baš nikakav problem! Takav je bio taj treći Dnevnik, pomalo nekonvencionalan. Zato je i bilo moguće posvetiti kraj Dnevnika jednoj ikoni pop kulture.

Šta vam je, generalno, bio najveći profesionalni izazov do sada?

Da i u 2019. budem novinar. I da napravim dokumentarni film „Srboljub i Hrvoje”.

Kada biste mogli da birate, sa kim biste uradili intervju i zašto?

Sa Jošinorijem Osumijem, dobitnikom Nobelove nagrade za medicinu 2016. On zna šta treba da uradimo da bismo bili zdravi i živeli dugo.

Kako izgleda vaš savršen dan?

Kafa na Rudniku sa voljenom osobom u rano jutro.

Koja su vam tri omiljena filma?

Tri? Uh! Neka budu tri koja mi prva padnu na pamet da mogu uvek da ih gledam: „Diskretni šarm buržoazije”, „Ponoćna trka”, „Mars napada”. Ima ih još 303, ali neka ovo bude odgovor „na prvu loptu”.

Album koji vam je promenio život i zašto?

Ne može samo jedan. Nijedan nije promenio život, ali je ostavio trajne posledice. Nekoliko koji mi odmah padaju na pamet:

  • Darkwood Dub, „Paramparčard” – ni pre ni posle nije bilo takvog benda;
  • The Clash, „The Clash” – najbolji bend na svetu;
  • Underworld, „Second Toughest in the Infants”;
  • The Beatles, „Abbey Road”.

Koju ste knjigu poslednju pročitali?

 „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje”, Branka Rosića.

Omiljeno mesto u gradu?

Cela Čubura, mada će i ona za koju godinu da se do kraja preda novogradnji i povišenim vozilima.

Najbolje mesto za odmor?

Svako na kome se zaista odmorite, nešto naučite, ostane vam neka uspomena i gde ranije niste bili. Važno je da stalno otkrivate nove prostore, ako je to moguće. Ako nije, onda je to svako na kome možete da se povratite od pritiska svakodnevnog života.

Šta je vaša hrana za dušu?

Posao mi je omogućio da upoznam neke pametne ljude i da od njih mnogo naučim. To je najbolja hrana za dušu.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Privatna arhiva